Bermudski trougao u mojoj sobi

Svima nam se dešavalo da nam nestaju stvari po kući. Prvo nam bude žao, pa se namučimo tražeći ih, onda odustanemo i kupimo novu istu stvar i tek ih onda nađemo u cipelarniku. Nekako se uvek nađu na totalno desetom mestu. Moje izgubljene-nađene situacije odvijale su se otprilike ovako:

“Mama, gde mi je ona crvena majica?”

“U ormanu, na gornjoj polici!”

“Nije, nema je!”

“Na gornjoj polici, pogledaj lepo!”

“MA, NEMA JE!!!”

“E, ako sad dođem i nađem je, dve nedelje ćeš prati sudove od ručka!!!”

“Aha, evo jeeee!!! Kako je pre nisam videla…”

 Jutros sam se probudila i oglasilo se obaveštenje na mobilnom telefonu da je vreme da se sočiva menjaju. „Zašto imam alarm za to?“, pitate se sigurno. Pa, zato što očigledno imam “ranog Alchajmera” i pola stvari koje treba obaviti za nekih dva-tri meseca, zaboravim. Posle se setim i lupim po glavi onako da pukne i shvatim da su mi oči mešavina zombija i vampira, a da su mi sočiva odavno prešla rok upotrebe. Nekih pola meseca više-manje… Zato je tu neko ko ne zaboravlja, a nije slon.

Elem, alarm se oglasio, ja sam se mašila kutije sa novim kontaktnim sočivima i imala šta i da vidim. Kutija je bila prazna! Prevrnula sam celo kupatilo, zavirila u svaku ćošak, čeprkala po odvodima, pogledala u ventilacioni otvor, ovako nejaka i mašinu pomerala- ništa. Osim da unajmim nekog džukca da mi po mirisu traži sočiva, ja ideja više nisam imala.

Razmišljala sam satima i ukapirala da meni stvari nekim čudom nestaju. Onako herkulpoarovski sam zapisala šta mi fali.

Pribor za jelo- jedna kašika, jedna viljuška i jedan nož

Kontakt sočiva- komada dva, dioptrija minus 1,00

Helanke- crne, mala rupa na desnoj strani, u predelu lista, od slučajnog kapanja izbeljivač

Moje fensi hipsterske naočare sa providnim plastičnim staklima, koje je možda ćornula moja sestra

Fotografija: Doobybrain.com

Ko zna koliko još stvari nemam…U prepisci sa komšinicama, potvrdile su mi da ili ima vilenjaka (jadna ja, uvek živim u mašti) ili pravih lopova. Ili nam je zgrada začarana, tako da mogu da okrenem BBC da naprave reportažu. Zamišljam da su u paralelnom univerzumu moje stvari sve na svom mestu i ja pišem o tome kako sam jedna od retkih osoba, koja  nikad ne gubi svoje stvari i doktori su taj fenomen nazvali Neizgubitis. U realnosti, ja sam ištampala 1000 letaka, na kojima piše “Da li ste videli ove stvari?”, ispod su slike kašike, viljuške, noža, sočiva, helanki i naočara sa tužnim smajlijima (kakav oksimoron) i pokojom suzom. Naravno, obećana je i nagrada “Poštenom nalazaču pravim lazanje, koje će tom viljuškom, nožem i kašikom da jede, pre toga ja ću staviti sočiva da ne bih umesto soli stavila šećer, obući ću helanke da mu budem seksi i hipsterske naočare dobija na poklon!”.

Ranom zorom, pekari i ja smo se utrkivali ko brže radi- ja lepim letke ili oni dostavljaju vruća peciva. Za sad nemam nikakav odgovor i niko nije nazvao, ne računajući nekog deda Stadoja koji me je pitao da li bih kupila kantu kajmaka od njega. Odgovorih mu: “Gospodine deda, čime da jedem, kad ne vidim bez sočiva i nemam kašiku, viljušku, a ni nož?” Rekao mi je da smo svi mi fine mustre i da se kajmaka jede prstima i maže na ‘leba.

 Dakle, dragi moji i drage moje, ako neko vidi negde gore navedene predmete ili slučajno zapazi da se u Knez Mihailovoj prodaju, neka mi odmah javi, ja ću lično da se obračunam sa tim lopovima u ime svih nas koji smo sa tugom u očima shvatili da naših dragih predmeta više nema. U to ime, odoh da popijem jednu ljutu, samo ne znam gde mi je, dođavola, čašica?!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *