„Ay, Carmela“

U sumanutom vremenu u kome živimo, kada je sve na prodaju i kada je politički strah zamenio onaj egzistencijalni, pitanje koje se samo nameće je da li je i umetnost na prodaju, ima li i ona svoju cenu? Da li umetnik može i mora ostati dosledan sebi, svome pozivu i ostati častan i dostojanstven u vremenu u kome se tendenciozno uništavaju i kultura i sve moralne vrednosti?

Pozorište iz Kopra u saradnji sa beogradskim Ateljeom 212 realizivalo je predstavu „Ay, Carmela“ reditelja Marka Manojlovića. Autor teksta, savremeni španski pisac, reditelj i dramaturg, Hoze Sančiz Sinistera, napisao je ovu dramu 1987.godine, a komad je nakon godinu dana i postavljen u Teatru principal, u Saragosi. Ova politička drama, ili kako je to reditelj Manojlović istakao „ljubavna drama sa tezom“ smeštena je u jedno špansko selo tokom građanskog rata i prikazuje veoma složen položaj umetnika i njegovu borbu kako sa samim sobom, tako i sa idealima u koje veruje, sa ponosom, principima, ali i sa golom egzistencijom. Tekst u kome je ljubavna drama protkana elementima teatra apsurda i koji i pored intimne ljubavne priče dovodi do bitnih pitanja poput slobodne volje i ličnog herojstva.
Protagonisti ove drame, slovenačka glumica Lara Janković u ulozi Karemele i Branislav Trifunović kao Paulino u predstavi ne brane ni jednu starnu , već pokušavaju da svojim postupcima pruže odgovore na pitanja: biti heroj ili pristati na sve u situaciji kada je „nož pod grlom“ i kada se u suštini menja odnos glumca prema publici i glumi, kao i same publike prema glumcima.

Iako je drama nastala pre skoro trideset godina, njena aktuelnost ogleda se upravo u tim pitanjima, ali postavlja i jedno novo, ima li herojstva danas? Nesrećnim spletom okolnosti, zalutavši na teritoriju koji su osvojili frankisti, u strahu za sopstveni život primorani su da igraju predstavu za italijanskog poručnika, Frankove vojnike i njihove zarobljenike, pripadnike internacionalnih brigada koje će fašisti sutradan streljati.

ay-carmela-1

Za svakog iskrenog umetnika njegova je umetnost poistovećena sa njegovim životom, a odreći se umetnosti samim tim značilo bi i odricanje života. Karmela se odupire frankistima, a time i Paulinu, koji spašavajući živu glavu pristaje na sve. Ovaj čin protesta Karmela plaća svojim životom. Odbivši da pljune na republikansku zastavi Karmela svesno odlazi u smrt, vođena osećajem za pravdu i solidarnost, vođena nekim svojim principima. Ona lakše podnosi smrt, jer to je ipak njen izbor , nego život koji i ne vredi baš mnogo kada sam na njega pljuneš. Sibolično pljuvanje po republikanskoj zastavi moglo bi se tumačiti kao pljuvanje po svom pozivu, po umetnosti, po svemu onome u šta se veruje i zbog čega se živi i radi. Karmela je isto kao i Paulino imala mogućnost izbora, i baš ta mogućnost otvara vrata novim pitanjima i razmišljanjima: koliki je i kakav angažman glumaca i umetnika u opakim i surovim vremenima? Šta je lakše podneti: dostojanstvenu smrt ili pak živeti sa ožiljcima na duši i gorčinom u ustima? Prikazijući graničnu situaciju i obrađujući temu kao što su sloboda, izbor, odgovornost, ljudski postupci i njihove posledice, ova drama želi da dočara ideju po kojoj je čovek slobodan da bira, a taj ga izbor i određuje.

Drama se gradi od ljudi i njihovih postupaka, a za oboje se uvek moze postaviti pitanje zasto se tako zbilo i zasto je tako kako jeste. Situacija, junaku drame, daje najviše izbor između dve mogućnosti. ”Situacija je poziv, ona nas hvata u mrežu, ona nam predlaže rešenja, na nama je da odlučimo. Da bi odluka bila duboko ljudska, da bi dovela u pitanje čovekovu sveobuhvatnost, treba na sceni svaki put predstaviti zaoštrene situacije, situacije koje pružaju alternativu, gde je i smrt jedno od ishodišta.”

ay caramela2
Predstava i počinje neposredno posle Karmeline smrti, kada se Karmela vraća skrhanom i očajnom Paulinu, a sećanja iz prošlosti oživljavaju događaje, kao i veče njihovog poslednjeg nastupa. Karmela se vraća bez namere da morališe ili propoveda, već da nas, gledaoce, podseti na neke davno zaboravljene etičke norme , ali i na nezahvalnu ulogu umetnika, glumca u ratnim okolnostima.

Ako bi smo se osvrnuli deceniju i više unazad sličnu tematiku možemo naći i u Markovićevoj „Turneji“. Da li je i sam Marković bio inspirisan Sinisterovim tekstom, nas u ovom moment ne zanima. Ono što je bitno jeste taj položaj glumca, umetnika u graničnoj situaciji, kao i snaga same umetnosti i umetnika koja se stavlja u iskušenje.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *