Seksulano nasilje nad ženama

Intervju sa Anom Bukvić, konsultantkinjom Autonomnom Ženskog Centra, za psihološku podršku ženama koje su preživele nasilje.

Šta se sve podrazumeva pod seksulanim nasiljem?

Seksualno nasilje je bilo koji seksualni čin, pokušaj ostvarivanja seksualnog čina, neželjeni seksualni komentar ili predlog usmeren protiv osobe i njene seksualnosti, a koji može počiniti druga osoba bez obzira na odnos sa žrtvom ili situaciju u kojoj se nalaze. Karakteriše ga upotreba sile, pretnje ili ucene za ugrožavanje dobrobiti i/ili života same žrtve ili njoj bliskih osoba. Liz Kelly, feministička teoretičarka, daje sledeću definiciju: „Seksualno nasilje uključuje svaki fizički, vizuelni, verbalni ili seksualni čin koji je, u vreme kad se dogodio ili naknadno, žena ili devojka doživela kao pretnju ili napad, i koji ju je povredio ili degradirao, i/ili u kojem joj je oduzeta kontrola u intimnom kontaktu”.

Silovanje nije samo fizički napad, nego povreda ličnih, intimnih i psiholoških granica. To je rodno zasnovano nasilje, rodni zločin, predominantno počinjen od strane muškaraca protiv žena i devojaka, ali takođe i protiv dečaka i drugih muškaraca.

Šta je specifično kod silovanja u odnosu na druge oblike nasilja nad ženama?

Za razliku od drugih oblika nasilja, seksualno nasilje zadire u intimnu sferu života osobe koja ga je preživela. Seksualno nasilje povezuje se sa seksualnošću koja je i dalje tabuizirana tema u društvu i na taj način je gledaju i preživele/i i njihova okolina. Okruženje (neposredno okruženje i osobe koje rade u institucijama kojima se žena obraća zbog nasilja) može dodatno otežavati situaciju time što svojom nesenzibilnošću i predrasudama nameću osećanje krivice osobi koja je nasilje preživela. To ne moraju biti eksplicitne poruke, već mali gestovi i rečenice poput „zašto si uopšte išla kod njega? “, „zašto se nisi branila?“, „šta si imala na sebi?“, umesto da odgovornost za počinjeno krivično delo usmere isključivo na onoga ko ga je izvršio. Time se nasilje normalizuje, tretira kao nešto za šta se podrazumeva da je moguće da će se desiti (i jeste uvek mogućnost i opasnost), a zadatak da do toga ne dođe i krivica ako se desi, prebacuje na žrtvu. To je reviktimizacija, žrtva je ponovo učinjena žrtvom i nanesena joj je dodatna trauma.

Lifestyle-US-women

U osnovi seksualnog nasilja nad ženama je duga istorija društvenog tolerisanja silovanja i drugih oblika nasilja nad ženama koja je doprinela da nasilje bude normalizovano ponašanje koje se teško imenuje i još teže sankcioniše. Do nedavno, nismo imali reči za seksualno uznemiravanje, niti za silovanje u braku. Do skora se to zvalo uobičajenim načinom komunikacije među polovima i bračnom dužnošću. Pa tek od 2002. je silovanje u braku uopšte krivično delo kod nas, do tada je brak podrazumevao dozvolu da se seksualni odnosi odvijaju bez ženine volje.

Pored telesnih povreda, koje su još posledice sa kojima se suočavaju žene koje su preživele silovanje?

Silovanje nosi specifične zdravstvene rizike i posledice, kao što su povrede, seksualno prenosive bolesti, neželjena trudnoća, zaraza HIV-om. Međutim, telesne povrede kao posledica silovanja nisu toliko česta pojava kao što bi se možda mislilo, a za to su brojni razlozi. Kada govore o silovanju, ljudi najčešće misle na „manijaka iz parka“ koji vreba žene iz mraka. U realnosti, najveći broj silovanja se ne dešava na javnom mestu, već u privatnom prostoru silovatelja ili žrtve, naprosto zato što je najveći broj silovanja upravo silovanje od poznate osobe, u braku ili intimnom partnerskom odnosu. Verovatnoća da će žena biti silovana od svog sadašnjeg ili bivšeg partnera, a ne od nepoznate osobe, 4 puta je veća. Silovanje u braku se po pravilu i ponavlja više puta i predstavlja izdaju poverenja jer se dešava baš od one osobe u koju bi trebalo da može da se ima najviše poverenja i u domu koji bi trebalo da je sigurno mesto. Do fizičkih povreda ne mora doći i zato što je često fizička prisila nepotrebna: ako neko ima oružje ili je jači, ako su deca i drugoj sobi i mogu se uplašiti ako čuju, možda je najmudrije ponašati se tako da se izbegne još veća povreda ili smrt. To može biti svesni izbor, a može doći do toga da se osoba parališe od straha. Veliki broj onih koje su preživele silovanje izjavljuju da su se plašile za svoj život. Naravno, posledice mnogih silovanja jesu i fizičke povrede.

Koje su psihičke posledice ovakve traume?

Početna reakcija najčešće obuhvata šok, nevericu, potom strah.

Psihičke manifestacije traume se mogu svrstati u 3 velike kategorije:

1. Povišena pobuđenost (stanje stalne strepnje i pripremljenosti na opasnost usled iskustva da svet nije bezbedno mesto i da opasnost preti, strahovi, gubitak poverenja u ljude i težnja da se uvek ima kontrola, razdražljivost, problemi sa spavanjem i koncetracijom…)

2. Ponovno proživljavanje događaja bez bolje osobe kao da se zbiva u sadašnjosti – kroz snove, misli, slike, preplavljenost traumatskim događajem

3. Izbegavanje mesta, ljudi, sećanja na događaj, pasivnost

Stalno osciliranje između sećanja koja se nameću i želje da se ona izbegnu, stanja preplavljenosti osećanjima i njihovom otupelošću, napetosti i spremnosti za akciju i izbegavanja akcije, dovodi do iscrpljenosti i bespomoćnosti osobe u pokušajima da svoja ponašanja prilagodi zahtevima okruženja i svakodnevice. To vodi povlačenju i izolaciji, narušavanju veza sa ljudima koji mogu biti izvor podrške u oporavku. U težnji da izbegnu sve što može podsetiti na traumu i da teška osećanja umrtve, neke osobe mogu pokušati sebi da pomognu upotrebom droga i alkohola, što dodatno otežava oporavak.

Ali, naravno da je oporavak od traume silovanja moguć. Reakcije su individualne. Najveća pomoć je podrška drugih osoba od poverenja, bilo da su to prijatelji i prijateljice, bilo stručne osobe.

Real Men Don´t Rape

Koje su teškoće s kojima se one suočavaju na svom putu oporavka?

Osuđivanje okoline, izazivanje krivice u ženi da je na neki način doprinela tome da bude žrtva. Čak i ako je neposredna okolina podržavajuća, sama kulutura u kojoj živimo i dalje je osuđujuća, tako da se pod njenim uticajem žena već u velikoj meri sama oseća krivom, i govori sebi „trebalo je da znam da će se to desiti“ ili „trebalo je više da se trudim da to sprečim“. Važno je za svaku ženu koja je preživela silovanje da zna da je učinila najbolje što je mogla u tom trenutku. I ako se nije suprotstavljala, ona to nije želela. Da je postojalo bilo šta što je mogla da uradi, ona bi to i učinila.

Kada se može reći da je oporavak potpun?

Što se samog psihičkog oporavka tiče, posebno je zbunjujuće za preživele to što se može desiti da se sećanja na preživljeni događaj odjednom pojave posle nekoliko godina, kada je već mislila da je to iza nje, da se oporavila. To može izazvati veliki strah. Zapravo se u tim situacijama radi o tome da je, često pod pritiskom dobronamernog okruženja (uz poruku „digni glavu, zaboravi na to, dosta je plakanja, budi jaka, samo napred“) i sasvim prirodne sopstvene želje da se što pre vrati svom svakodnevnom životu i odnosima i da što pre prestane da biva u teškim osećanjima, žrtva nasilja „preskočila“ deo oporavka koji podrazumeva i bavljenje traumom. Nekada je neophodno i potrebno da budemo tužni i da plačemo, a da to ne shvatimo kao znak slabosti, da dozvolimo sebi i takva osećanja. Naprotiv, to je način da budemo jaki, da prihvatimo sva svoja osećanja jer sva imaju snagu i svoju funkciju. Oporavak je potpun kada je sećanje na traumatski događaj potpuno integrisan u iskustvo osobe, kao i svi drugi životni događaji, kada ga se može setiti kada želi, a ne razmišljati o njemu kada ne želi, kada se sećanja ne naviru sama, kada se ponovo uspostave odnosi sa drugim ljudima i kada imamo svest o tome i možemo da cenimo da smo tokom oporavka stekli novu snagu, iskustvo i veštine da sebi pomognemo.

Šta žena koja doživi silovanje treba prvo da uradi? Kome da se obrati?

Treba da uradi ono šta želi da uradi, šta joj izgleda najbezbednije i na šta je psihički spremna. Neke žene automatski odlaze u policiju i prijavljuju, dok druge ne. Brzim odlaskom u policiju obezbeđuje se procedura kojom se dokazi silovanja čuvaju i najveće su šanse da silovatelj bude osuđen. S druge strane, prirodno je da posle ovakvog događaja osoba ima želju da se istušira i to obično i radi, time uništavajući dokaze. Najvažnije je da, šta god da uradi, to bude njena samostalna odluka.

U prvom trenutku može se obratiti i specijalizovanim organizacijama koje se bave podrškom osobama, pre svega ženama koje su preživele seksualno nasilje jer su žene te koje su u većini slučajeva žrtve, gde može saznati proceduru prijavljivanja i dobiti psihološku podršku. SOS telefon Autonomnog Ženskog Centra je 011-266-22-22, a radno vreme je od 10h do 22h.

Može se obratiti i drugim stručnim osobama, s tim da je za mnoge zaista važan faktor da to bude osoba istog pola kojem i one pripadaju. Dublja psihoterapija se ne počinje neposredno nakon traumatičnog iskustva, već je podrška u prvom trenutku usmerena na trenutno situiranje i zbrinjavanje, obezbeđivanje bazičnih potreba.

Ako je to osoba koja je nama bliska i obrati nam se u toj situaciji za pomoć, kako je najpametnije da postupimo?

Trebalo bi da se podrazumeva da toj osobi, pre svega, verujemo i da je ni na koji način ne osudimo. Osuđivanje može izaći i kroz naizgled sitne komentare, poput „Šta si radila na tom mestu?“, „Zašto si pila?“, „Šta si imala obučeno (kako si ga izazvala)?“. Nasuprot tome, razuveravanje i ponovno uveravanje da nije ona kriva je često neophodno. Bez obzira da li je pružala otpor aktivno ili nije, važno je da je preživela i uradila sve najbolje što je mogla da bi preživela.

Važno je ne ispitivati tu osobu i dozvoliti joj da ima kontrolu nad tim da li će, kome i šta ispričati. Silovanje je traumatski događaj koji narušava poverenje u druge ljude i, dok se događa, osobi koja ga preživljava u potpunosti oduzima kontrolu nad svojim ponašanjem/životom/bezbednošću. Zato je važno da okruženje bude podržavajuće i ostavi dovoljno prostora osobi da samostalno donosi odluke koje se nje tiču, istovremeno ostajući dovoljno blizu da bi pružili podršku. Preživela treba da sama odluči da li će prijaviti silovanje ili ne, da li će, kada i kome i koliko o tome govoriti.

Osoba koja je u prilici da bude podrška treba da zna sa čime se suočava, da je oporavak nekada dugotrajan proces, a uvek proces koji ima određene faze, da može da očekuje i brzo poboljšanje i da je moguće (ali nije obavezno) da se posle nekoliko godina teškoće ponove. Potrebno je strpljenje i razumevanje, pažnja, ljubav, posebno kada je nasiljem uništeno poverenje u ljude, a to je uvek u nekoj meri slučaj.

Šta mislite o lažnom prijavljivanju silovanja? I da li to uopšte ima veze sa ovom temom? (do skoro aktuelno u medijima)

To je tema koja se često pokreće kada govorimo o silovanju, a zapravo nema veze sa ovom temom. Poenta silovanja nije u seksualnom činu nego u nasilju, poniženju, kažnjavanju, kontroli, demonstraciji moći i povređivanju. Teško mi je da zamislim stvarnost žene koja bi procenila da može da ima neku dobit od javnog prijavljivanja silovanja u kulturi koja ženu samu krivi za nasilje nad njom, ma kog oblika to nasilje bilo, i u kojoj se prvo pomisli na to da možda laže kada prijavljuje.

Brojne su prepreke u prijavljivanju nasilja i samo vrlo mali broj slučajeva se prijavljuje (strah od počinioca, strah od osude okoline, nepoverenje u institucije, sramota, krivica, potreba da se zaštiti počinilac ako je on poznata osoba, na primer otac dece), a kada se i prijavi (npr. policiji), ne bude sve procesuirano, a broj nasilnika koji su osuđeni je još manji, a kazne neadekvatne. U realnosti je retko, to govori i statistika, dok je u tabloidima mnogo puta češće. Prema podacima koje ja imam, broj lažnih prijava silovanja je jednak kao i za svako drugo krivično delo, na primer krađu.

Rak dojke – Intervju sa Sandrom Bjelac

Nastavak priče o raku i psihološkim aspektima koji prate to stanje, dopunjavamo juče najavljenim intervjuom sa Sandrom Bjelac.

Sandra Bjelac je savetnica za psihoonkologiju i psihoterapeutkinja, zaposlena na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije u Beogradu na Klinici za onkološku hirurgiju, stručna saradnica udruženja “Budimo zajedno”.

Kažite nam nešto o psihološkim radionicama u okviru udruženja „Budimo zajedno“ 

Udruženje „Budimo zajedno“ okuplja žene obolele od raka dojke u svim fazama bolesti i lečenja. To podrazumeva raznolikost ne samo u strukturi ličnosti članica, već i veliku raznolikost u fazama suočavanja  sa bolešću, posledicama specifičnog onkološkog lečenja, nastupajućim tretmanima, pretpostavljenim ili stvarno doživljenim gubicima i slično. Dakle, potrebe svake članice duboko su individualne i određene  mnogim faktorima. Bolest im je zajednička, ali želje, planovi, veoma su različiti i uslovljeni životnim dobom u kojem se nalaze, porodičnom i socijalnom podrškom uopšte i ciljevima koje su zbog bolesti i  lečenja morale da promene ili da ih se zauvek odreknu. Zbog svega ovoga radionice koje se održavaju u Udruženju imaju i za cilj da im pomognu da u interakciji sa osobama koje su prošle ili prolaze kroz slične  ili iste probleme, prepoznaju i prevaziđu svoje poteškoće i strahove, da ih verbalizuju, osnaže se i nauče neke od strategija za uspešnije preovladavanje životnih teškoća u kojima se nalaze. Tu takođe imaju  mogućnost da razmenjuju svoja iskustva i strahove, da razgovaraju sa stručnjacima i da se druže.

Na osnovu vašeg rada sa pacijentkinjama obolelim od raka dojke, da li ste primetili da postoji neka pravilnost u pojavljivanju bolesti, u smislu nekih ponovljenih životnih scenarija, stilova života, načina izražavanja i sl.?

Savremena medicina zna da rak nije posledica samo jednog faktora. On je multifaktorijalno oboljenje u čijem nastajanju učestvuje ceo organizam, tako da možemo pretpostaviti da u tom slučaju značajnu  ulogu imaju i psihološki faktori. Ono na šta literatura ukazuje, a praksa nam nepobitno potvrđuje jeste činjenica da na dinamiku bolesti pored tipa i stadijuma, imunološkog odgovora organizma utiču i neke druge komponente. Ja se bavim transakcionom analizom koja mi omogućava da na osnovu teorijskih koncepata unutar nje, koji su veoma razumljivi i u praksi primenjivi, uočim inter i intra personalna  dešavanja, odnosno ono što zovemo crtama ličnosti ili njenom organizacijom. Moj lični zaključak bio bi da veliki broj žena obolelih od raka dojke funkcionisale sledeći princip “budi jaka” što podrazumeva da nisu sebi dozvoljavale iskazivanje za njih neprihvatljivih emocija kojima se iskazuje “slabost”, kao što su tuga, strah, bespomoćnost. Retko su se oslanjale na druge i retko tražile pomoć. Prepoznajemo ih kao  stubove porodice koje mogu sve i skoro nikada se ne žale. Svoje želje, a ponekada i potrebe zanemaruju a neretko i ne prepoznaju. Emocije retko ispoljavaju u svom socijalnom okruženju i sklone su  potiskivanju, ignorisanju ili racionalizaciji problema. Bolest često bude prekretnica u njihovom definisanju prioriteta. To neretko bude i trenutak kada se odluče za psihoterapiju. Ponekad neizbežnost smrti  obesmišljava ceo život. One su tada spremne da preurede svoje životne prioritete. Može se dogoditi da odluče da ne rade ono što ne žele da rade. Da počnu iskrenije da komuniciraju sa drugima ali i sa samom  sobom. Spremnije preuzimaju rizike da upoznaju sebe i svet oko sebe i manje se boje gubitka kontrole.

rak dojke grupa

Koje su faze kroz koje prolazi osoba pošto je otkrila da boluje od raka?

Dijagnostikovanje maligne bolesti neretko se izjednačava s istekom životnog vremena. Smrti se svi plašimo, a u radu sa ljudima obolelim od maligne bolesti on je centralna tema. Već kada se pomene  neophodnost dijagnostike koja pretpostavlja postojanje raka dojke, javlja se strah visokog intenziteta. Saznanje o postojanju raka dojke kod žene budi egzistencijalne strahove sa pretpostavkama loše  budućnosti. Oni se mogu odnositi na gubitak dela tela, bol, gubitak dostojanstva i smrt. U ovoj fazi često su prisutni neverica, očaj ili poricanje. Nada da je posredi greška, veoma često je prisutna.

U sledećoj fazi, nakon operativnog zahvata kada se pretpostavka oboljenja potvrdi, može nastupiti niz psihoemotivnih poteškoća koji opet mogu varirati na kontinuumu od blagih poremećaja raspoloženja pa  sve do ozbiljnih psihijatrijskih poremećaja. Mogu biti prisutni anksioznost, depresivnost, nesanica, gubitak apetita i sna i to obično traje nekoliko nedelja. Ukoliko simptomi dobiju na svom intenzitetu, dodaju  se novi i što ometa svakodnevno funkcionisanje. Tada je neophodno da simptome tretira psihijatar.

Nakon toga nastupa faza reintegracija, kada obolela žena prihvata novonastalu realnost i pronalazi načine i strategije da joj se prilagodi.

Šta savetujete majkama u vezi sa tim kako da razgovaraju sa decom o raku?

Razgovor o deci i sa decom o bolesti uvek je bolan. Dakle, moje iskustvo je pokazalo da savetovanje u bukvalnom smislu nikada nije dobar posao. Pre nego što uopšte započnemo razgovor na tu temu jako je  važno da terapeut razume osobu sa kojom razgovara. To znači da razume njenu logiku, njen doživljaj bolesti, njene pretpostavke budućnosti. Veliki broj obolelih žena nema dovoljno informacija o samoj bolesti  i oblicima onkološkog lečenja. Žena koja je preplavljena neprijatnim emocijama i takvim uverenjima ne može svojoj okolini drugačije ni da predstavi svoju stvarnost, jer za nju, to jeste stvarnost. Neophodno  je prvo ispraviti pogrešna uverenja, osnažiti je i opet joj prepustiti odluku o načinu i količini informacija koje će podeliti sa svojom porodicom.

Ne smemo zanemariti ni uzrast deteta. Deca različitog životnog uzrasta na različite će načine tumačiti promene u svakodnevnoj životnoj rutini koje neminovno nastaju zbog bolesti i lečenja. Svakako  smatram da ih ne treba lagati ukoliko su u životnoj dobi da te promene uoče. Isto tako smatram da im informacije treba prilagoditi uzrastu, znanju i razumevanju i da ih ne treba opterećivati velikim brojem  informacija koje roditelji dobijaju od svog medicinskog tima.

S obzirom na tradicionalne modele ženstvenosti, da li promena usled masektomije dovodi dodatno do otežanog oporavka ili u tim situacijama estetika više nije bitna?

Iznenađujuće je koliko je pitanje estetike značajno. Dojka je simbol ženstvenosti, seksualnosti, materinstva. Svakodnevno žene su izložene pritisku javnosti da izgledaju lepše, mlađe, zategnutije. Lično  smatram da je to tortura nad ženama i da pored mnogobrojnih socijalnih uloga u kojima mora da se ostvaruje, pritisak održavanja večne mladosti i lepote otežava svakodnevno funkcionisanje većine žena.  Ukoliko taj ideal bude narušen promenama fizičkog izgleda, uz pretpostavku po život ugrožavajuće bolesti, to može dovesti do ozbiljnog sloma same strukture ličnosti. Ovde ne smemo zanemariti ni prebacivanje fokusa sa straha od bolesti i smrti na fizički izgled, koji u određenom trenutku može biti dominantan. Fokusiranje na rekonstrukciju dojke ili čak na minimalne fizičke anomalije nastale na telu  nakon hirurškog zahvata može biti pokazatelj da žena nije spremna da se suočava sa bolnim i neprijatnim emocijama, pa pribegava strategijama za njihovo izbegavanje.

Kako će žena prihvatiti ovaj gubitak zavisi od značaja i značenja koji ona pridaje ovom organu i svom fizičkom izgledu uopšte. Takođe je značajno i u kom se periodu njenog života gubitak dogodio, da li se ostvarila kao majka, u kakvoj je partnerskoj vezi i sl.

Šta je ono što osoba mora da promeni kod sebe kako bi olakšala lečenje i oporavak, a šta njena porodica, prijatelji i šira okolina?

Govoreći jezikom transakcione analize, svako od nas ima unutrašnju mapu stvarnosti koja se naziva referentni okvir. On predstavlja našu reprezentaciju stvarnosti. Kada dođe do pojave bolesti, fizičkog onesposobljavanja, menjanja telesne strukture, socijalnih uloga, neminovno mora doći i do promena unutar naše mape stvarnosti. Ono što smo do sada mogli ili bili sada više ne možemo i nismo. Šta sve obolela osoba mora da menja zavisi od toga šta je sve izgubila ili šta sve mora da redefiniše. Veoma je teško suočiti se sa neizvesnošću budućnosti i kontrolu nad svojim životom prepustiti nekim drugim, nepoznatim ljudima, naći se u pasivnoj poziciji bolesnika sa nimalo ili veoma malo uticaja na tok bolesti i lečenje. Odložiti ili zauvek se odreći određenih životnih planova. Sve ovo podrazumeva neophodnost drugačijeg sagledavanja životnog konteksta, sebe i svoje uloge u njemu. Emocionalna podrška i kontakt sa porodicom i ostalim dragim ljudima značajan su faktor u procesu lečenja i oporavka obolelih žena.

Sa kakvom vrstom nesporazuma, nerazumevanja, dolazi u kontaktu sa okolinom? Šta je ono što pacijentkinjama najviše smeta? 

Čovek je socijalno biće i sazdan je tako da se povezuje sa drugima. Kojim god ljudskim problemom da se bavimo primorani smo da ga posmatramo kroz inerpersonalni kontekst, odnosno kroz veze među ljudima. Patnja je usamljeni životni događaj kao i umiranje. I jedno i drugo fokusiraju obolelu osobu na njene unutrašnje procese i izlaže ih nekoj vrsti usamljenosti. Ova usamljenost često pojačava agoniju bolesti. Porodica i prijatelji često se distanciraju od obolelih. Plaše se da ih ne uznemire, ne znaju šta da kažu ili se boje da se previše približe oboleloj osobi iz straha od suočavanja sa sopstvenom smrtnošću. Ovakvu interakciju često prihvataju i obolele žene tako da i one same učestvuju u procesu sopstvene izolacije. To pojačava njihovu patnju, koju ne iskazuju, da bi zaštitile svoje najbliže i to postaje začarani krug u kome svi pate. Druga krajnost je prezaštićenost obolele žene od strane porodice ili socijalne sredine čime joj može biti poslata pogrešna poruka da nije sposobna da se sama nosi sa poteškoćama sa kojima se suočava.

Da li postoji obuka koju prolaze lekari i ostalo osoblje koje radi sa pacijentkinjama obolelim od raka dojke u smislu adekvatnog psihološkog pristupa?

Nažalost ne. U svetu je psihoonkologija priznata i prepoznata, a u Srbiji postoji jako mali broj ljudi koji se ovom oblašću bave. Razloga je mnogo od nedostatka novca do nedostatka stručnog kadra koji bi se  bavio edukacijama. Lekari i sestre na odeljenjima onkologije u velikoj meri pate od sindroma izgaranja, ali neki organizovani projekti koji bi se bavili njihovim emotivnim zdravljem ne postoje.

budimo-zajedno-predavanje1

Izvor: rozetrasa.com

Kako ocenjujete potez glumice Anđeline Džoli o preventivnom uklanjanju dojki ?

Lično smatram da svako od nas ima prava i odgovornosti koje se odnose na njegovo telo. Samim tim smatram da je ona donela odluku o tome uz konsultacije sa ljudima čiji je to delokrug rada. Šire posmatrano i sa aspekta psihoterapeuta, mislim da je time poslata pogrešna poruka ženama širom sveta. Nažalost nisu sve žene u mogućnosti da se podvrgnu skupim analizama i operativnim zahvatima, a na  ovaj način im je poslata poruka da ukoliko nisu bogate i slavne nemaju kontrolu nad svojim životom i zdravljem što apsolutno nije tačno. Preventivni pregledi, određeni stil života koji podrazumeva pravilnu ishranu, fizičke aktivnosti, seks, druženje, sitna zadovoljstva, može mnogo učiniti za zdravlje žene. Ne možemo i ne treba da otklanjamo sve organe jer postoji mogućnost da obole. I ne možemo, na svu sreću.  Mi možda nemamo uslove kao što ima bogati svet, ali imamo lekare koji su vrhunski stručnjaci, kod kojih treba ići na preglede, pratiti njihove savete i brinuti o sebi. I to je vrlo često dovoljno.

Recite nam nešto o ostalim projektima u kojima učestvujete?

U okviru Instituta na Odeljenju ginekologije sprovodi se projekat “Inegrativna art psihoterapija” u radu sa ženama obolelim od raka grlića materice koji je inicirala psihoterapeutkinja Dragana Pjanić, u kome  sam i ja jedan od učesnika. U okviru Udruženja “Budimo zajedno” od septembra će se nastaviti psihoterapijski i edukativni rad sa članicama. Sve moje aktivnosti vezane za psihoonkologiju intenziviraće se od  septembra kada će, nadam se, i još neki projekti biti realizovani.

Psihološki aspekti oboljevanja od raka

“Rak je simbol, najveći od svih bolesti, on pokazuje da je nešto proticalo pogrešno u čovekovom životu i opomena da treba da ide drugim putem” – Elinda Evans

Rak je bolest koja je poznata još od pre Hrista, lečena u svim delovima sveta i različitim kulturama, ali je danas izuzetno rasprostranjena i uprkos savremenim tehnologijama i napretku medicine i dalje zagonetka za lekare i naučnike. Lekari kažu da su za početak stvaranja kancera odgovorni virusi i mutacija ćeliija, nasleđe i različiti kancerogeni činioci, ali za napredovanje ili povlačenje bolesti najvažniji je naš imunološki sistem. Kod velikog broja ljudi se tokom života razvije maligno žarište u organizmu ali ga čovek zahvaljujući svojim odbrambenim snagama, i ne znajući šta se u njegovom organizmu dešava, potpuno savlada, na sličan način kao što živimo sa obiljem različitih bakterija i virusa u našem organizmu od kojih ne oboljevamo.

S obzirom na količinu istraživanja i dokaza da stanje naše psihe utiče na naše zdravlje, preko centralnog nervnog sistema, imunološkog i endokrinog sistema, smisleno je zapitati se kod kog tipa ljudi, ili pod kojim okolnostima, će se rak razviti do vidljivih manifestacija a kod kojih će se ugasiti. Rak se pojavljuje onda kada je odbrambeni sistem savladan i ne izlazi na kraj sa različitim pretnjama.

Značajan akcenat u lečenju raka stavlja se na ljudsku volju, želju i odluku osobe da se leči. Naš imuni sistem prigušuju različiti psihički činioci, od kojih su najznačajnije potisnute emocije – dugotrajna žalost, doživljaj životne bezuspešnosti, bes, ljutnja i često pominjani stres. Hronična izloženost konfliktnim situacijama, a posebno kada postoji konflikt između potreba, želja i mogućnosti rađa isto tako hrnoničnu frustraciju. Kada se ona ne može više savladati uobičajenim mehanizmima odbrane (racionalizacijama, projekcijama, sublimacijom)  organizam se fizički razboljeva. Od raka najčešće oboljevaju depresivni ljudi, previše racionalni, uplašeni od emocija, siromašnih fantazija, psihički sputani i pasivni.

Berni Sigel tvrdi u svojoj knjizi „Ljubav, medicina i čuda“,  a veliki broj naučnika, lekara i terapeuta se sa njime slaže, da je rak izlečiva bolest. Uspešnost izlečenja u najvećoj  meri zavisi od njegove vere, nade i ljubavi, želje da živi a ne da umre, da se bori, a ne da se preda. Čovek mora biti spreman da svoje emocije straha, besa, tuge i krivice, koje godinama potiskuje, ispolji.

rak i depresija

David Kisen bavio se proučavanjem pacijentkinja obolelih od raka dojke i njihovom sposobnošću ispoljavanja emocija. Zaključio je da jaka blokiranost emocija u kombinaciji sa narcisitčkom omnipotencijom osobe koja ima ideju da svoje probleme treba i može da rešava sama, ključna karakteristika ličnosti s malignim tumorom dojke. Na ovaj zaključak nadovezuje se i istraživanje S.Levi koja kaže da žene sa rakom dojke koje jasno pokazuju svoj strah, depresiju, ljutnju, imaju više šanse da prežive u odnosu na one koje su „dobri“ pacijenti ili „stoici“.

Ali, promena stila života i odnosa prema sebi mnogima ne polazi lako za rukom, ljudska psiha je prilično intertna. Mnogi ljudi bi na pitanje da li radije žele operaciju ili promenu stila života radije odabrali operaciju. Ona je kraća, i manje bolna opcija.

Rezultati istraživanja pokazuju da je verovatnoća preživljavanja veća kod pacijentkinja kod kojih se primenjuju i psihoterapija i hemoterapija, nego kod onih gde se primenjuje samo jedna od ovih metoda. Ono o čemu je važno da se pitaju pacijentkinje koje su odlučile da se suoče sa bolešću putem preobražaja svoje ličnosti, je svrha njihove bolesti, čemu im ona služi, šta im je donela u životu, a šta odnela, da li žele da žive, da li imam dovoljno ljubavi u životu, kako su živele u poslednjih par godine pre pojave bolesti isl. Poenta traganja za odgovarima na ova pitanja leži u preuzimanju odgovornosti za sebe i svoj život, i aktivno sudelovanje u lečenju.

Ono zbog čega je psihoterapija lekovita, individualna, a naročito grupna, jeste i zbog odustajanja od ideje kojoj su mnoge žene sklone, a koja je pothranjivana u našoj kulturi, da sve moraju i mogu same. Grupne podrške su jedan od načina da se osobe povežu sa onima koje se nalaze u sličnim problemima, izloženi složenoj i ozbiljnoj situaciji u životu, da se razmene iskustva i nedoumice. Grupa je snažno, podružavajuće i humano sredstvo podrške na putu ka izlečenju i/ili oporavku od bolesti. Jer, bezuslovna ljubav prema sebi, a onda i prema drugima, koju je neophodno osloboditi, je najvažniji element našeg imunološkog sistema.

Sutra možete pročitati intervju sa Sandrom Bjelac, psihoterapeutom i savetnikom za psihoonkologiju.

Briga o mentalnom zdravlju

Briga o mentalnom zdravlju je važan deo brige o sebi, o svom ukupnom zdravlju, o kvalitetu sopstvenog života!

Briga o mentalnom zdravlju podrazumeva zainteresovanost za sopstveni rast i razvoj, za unapređenje svog psihičkog funkcionisanja, emocionalno opismenjavanje, ostvarivanje kvalitetnih partnerskih i međuljudskih odnosa, razvijanje svoje autentičnosti, spontanosti i kreativnosti jer mi smo kao ljudi sposobni da brinemo o svom životu i ponašanju, da budemo svesni svojih senzacija, misli, osećanja. Sposobni  smo da samosvesno biramo i budemo odgovorni za svoje izbore i imamo potencijal da živimo efikasno i zadovoljno.

depresija1

Izvor: www.dailymail.co.uk

Pored ovog menatno-higijenskog aspekta, koji namerno stavljam na prvo mesto, postoji i drugi aspekt, a to je lečenje psihičkih smetnji i bolesti. I osobe koje se bave prvim apsektom a ne trpe psihičke smetnje, dovoljno su stigmatizovani i uglavnom od sredine okarakterisani kao „čudni“. Kada je reč o osobama koje leče neko svoje psihičko stanje, smetnju, zastoj, bolest, onda je stigmatizacija još mnogo veća i dostiže  razmere koje ometaju uspešan tok lečenja.

Iako su psihičke tegobe i oboljenja vrlo česta stvar i pogađaju svakog od nas tokom života, neke ljude manje neke više, naše prijatelje, porodice, kolege, društvo u celini, iako mnogo ljudi pati od depresije, i raste broj ljudi koji se samopovredjuju i samoubijaju, ipak jaka društvena stigma koja se odnosi na psihička oboljenja dovodi do toga da ljudi koji pate doživljavaju diskriminaciju na raznim poljima života i to ne samo od strane društva, već i porodice, prijatelja, poslodavaca.

Predrasude koje postoje u odnosu na ljude sa psihičkim tegobama boje sliku koju njihova okolina ima prema njima. Veruje se da su oni nasilni, opasni, a istina je zapravo da postoji mnogo više šanse da ove osobe povrede sebe nego nekog drugog. Istini za volju, da su ovi, emocionalno osetljivi ljudi, imali drugi način da se izbore sa svetom oko sebe, mnogi od njih se ne bi ni razboleli.

Često se događa da se usled nekih životnih okolnosti i iskustava ljudi zaglave u određenim shemama ponašanja i verovanja te zbog toga njihova komunikacija sa sredinom, a i sa sobom samima, postaje loša i  nehranjiva, a njihovo psihičko zdravlje narušeno. Nastupaju zastoji, optori, rigidnost, kontrola, anksioznost.

Tada je, umesto povlačenja pred prekim pogledima sredine, plodonosnije potražiti pomoć stručnjaka (psihologa, psihijatra, psihoterapeuta) i istražiti sopstveni udeo u kreiranju situacije u kojoj se čovek našao. Ljudi često ne znaju da se stručnjaci za mentalno zdravlje koji im stoje na raspolaganju nalaze već u dispanezerima za mentalno zdravlje pri domovima zdravlja (na koje bi trebalo da upućuju lekari opšte prakse), u specijalizovanim ustanovama koje se bave mentalnim zdravljem (npr. Institut za mentalno zdravlje u Palmotićevoj), kao i u brojnim privatnim psihološkim savetovalištima.

Na taj način bivamo odgovorni prema sebi i imamo šansu da pronadjemo nove, kreativnije načine suočavanja sa izazovima koji stoje pred nama.

Gola ljubav u vreme seksualne neurotičnosti

Svima nam je poznato kako magazini održavaju čitanost, i muški i ženski, kako televizije povećavaju gledanost, šta na reklamama prodaje sve od automobila do voćnog soka („golo voće“). Iako je naš magazin čitan i bez preteranog insistiranja na ovoj temi, nije zgoreg biti oprezan.

hotwomen

FOTOGRAFIJA: Aleksandra Dobrić

MODEL: Lela Radulović

Suština seksualnog zadovoljstva može se objasniti na uprošćen mehanički način – seksualno uzbuđenje se stišava orgazmom, prema tome cilj seksualnog čina trebalo bi da bude orgazam.  Ali, seksulani odnosi između muškaraca i žena, na sadašnjem nivou evolucije nisu više tako jednostavni. Seksualnost je danas u vezi sa brutalnom vulgarnošću kao i sa najsuptilnijom  duhovnošču, nijanse su bezbrojne, a mnogo toga zavisi od uzrasta, iskustva, ličnosti, vrednosnih stavova u duši, neuroza naših roditelja, i naših ličnih. Ono za čim svi tragamo u tom  čitavom spektru, koristeći pritom najprirodniji ljudski nagon, zapravo je sreća. U trenutku kada potrebu za srećom trampimo sa potrebom za zadovoljstvom rađa se neuroza. A odavno smo sišli sa grane. Odavno nam nije dovoljno da budemo zadovoljni ili zadovoljeni. Mi želimo da budemo srećni. I važno nam je da razumemo zbog čega smo srećni. Golo voće nam  odavno nije dovoljno. Eros je na ovom stadijumu evolucije dubok i teško shvatljiv. A gde se nalazi sreća za kojom tragamo? Nalazi se u kontaktu sa drugim ljudskim bićem. Ne bi bilo loše  imati to na umu u vremenu u kom se udaljavamo obuzeti iluzijom da smo samo na klik jedni od drugih, u moru veza koje su jednako (be)značajne i koje je lako prekinuti isto koliko ih je  lako i napraviti.

Osobe koje pate od impotencije ili frigidnosti, trebalo bi zapravo da budu zahvalne, kao i oni koje boli zub a mnogo više od onih koje ne zaboli ništa ali zato dobiju gangrenu i umru. Onaj koji pati od seksualne neuroze, kao i od svake druge neuroze, ima šansu da se prizove, da se razvije i da se integriše, da preispita etiku po kojoj živi, da prestane da manipuliše sobom i drugima i da razume da je voleti isto toliko važno, lepo i potrebno kao i biti voljen.

Femkanje ili homkanje

Pozivam filologe da izmisle novu reč za „femkanje“. Neku adekvatniju, koja opisuje ponašanje koje je nekada bilo prepoznatiljivo u mladih žena sa sela a danas vrlo upadljivo u mnogobrojnoj većini muškog, mladog i zdravog življa u gradu. To je ono kad su se nekad momci udvarali devojkama (femama), a one, jer je takav bio red, morale prvo bar nekoliko puta da budu u fazonu „ju ju šta ti pada na pamet“ kako bi u očima suseda i roditelja ostale čedne i smerne. Da ne bude da su „odma ’tele“. Al to je bila igra s pravilima. Ovi su znali koliko puta treba da pitaju one koliko puta da odbiju da bi na kraju pristale i tako dalje.

vintage-kiss

 

Izvor fotografije: redlegsinsoho.blogspot.com

 

Ovo ponašanje za koje tražim novu reč nema tako jasna pravila igre, valjda zato što nije u tradiciji pohranjeno već u novokomponovanim vrednostima izgrađivano i nadasve naopako posađeno. Veruje se da je femkanje u muškaraca, zvaću ga homkanje (ili maskulanje) dok mi filolozi ne smisle novu reč, nastalo kao posledica emancipacije žena. Kad su žene dobile pravo da prve pitaju, da traže momka koji im se sviđa, onda su momci zapravo dobili pravo da kažu da li hoće ili neće. Ali pošto do sad nisu imali izbor onda su kao i sva deca kojoj je izbor uskraćen krenuli nekritički da govore „ne“, omogućavajući sebi doživaljaj moći i kontrole a zapravo gubeći iz vida sopstvene potrebe. Postalo je važnije reći ne nego imati seks sa ženom koja je istom tom muškarcu poželjna (ne mislim na one koje mu nisu poželjne, da ne bude zabune).

ladies-man

Izvor fotografije: librachronicles.wordpress.com

Današnji muškarac nit osvaja nit ume da se pusti da bude osvojen. Da osvaja to ne ume. Da bude osvojen to nije nekako muški. Pa ajd sad. Ako su se žene prilagodile na uslove lova i savladavaju tehnike iz dana u dan, naučivši čak da love i divlje svinje, one prave, red je i da hominusi nauče pravila igre i pristanu da budu, uslovno rečeno, lovina. Kao što su žene vekovima bile. Mada poznata je činjenica da se muškarci, hominusi, teže prilagođavaju promenama u prirodi (i društvu), pa je moguće da će cela jedna generacija usled tog raskoraka biti izgubljena.