Žene ipak znaju šta žele

Odustala sam od pokušaja da svim onim „dobronamernim“ tetkama, strinama i mnogobrojnim tetama s ladnim trajnama, objasnim kako to da sam još uvek sama, a vreme mi je skoro pa prošlo. Kako da im objasnim nešto što ili ne žele, a pre bih rekla ne mogu da razumeju. Po njima moje je vreme prošlo; za mene, moje vreme tek dolazi.

Kako da im objasnim da ja jednostavno ne mogu da budem sa onim „lepim, mladim, a i dobrom prilikom“. Prilikom za koga, prilikom za šta? Ne mogu da budem devojka nekome kome je ceo svet video igrica, a smisao istog kako stići na sledeći nivo. Kako da mu budem devojka kada se on ponaša kao desetogodišnji dečak, a ne kao tridesetogodišnji muškarac!? Ne pomažu tu ni komentari „baš ste divan par“, ili „vi ste baš jedno za drugo“ . Možda jesmo, ako bi se pitale gore pomenute tetke i ostala ženska rodbina. Bez obzira na želju njegove „gospođe mame“ ja ne mogu da budem devojka njenom dečaku. Asocijacija slična onoj o Sofki i Tomči. Ne baš toliko surovo, ali po mentalnom sklopu aktera ove priče, ne ni tako daleko od istine.

Da ne bih zvučala kao neka zmija otrovnica i o nedužnom muškom biću pisala samo sve najgore, napominjem da je on savršen primerak, ali za neku osamnaestogodišnjakinju koju može da impresionira njegovo bogato poznavanje savremene elektronske muzike, video igrica i popularnih mesta pogodnih za „bleju“.

Kada biste ga videli možda biste se i upitali šta ja to, kog vraga, izvodim. Mlad, lep, pritom i stomatolog… Za moj ukus, fali mu dosta toga. Mene ne može oboriti sa nogu novi model skupe igračke na četiri točka, ili stan dobijen od tate na poklon. Široko obrazovanje, ljubav prema umetnosti, prošireni vidici, ništa se od toga ne stiče fakultetskom diplomom. To je nešto što se stiče u porodici, što se neguje, na čemu se radi. A sve je to ono nešto što njemu nedostaje.

why_men_dont_marry

Izvor: www.thefemininewoman.com

Zabrinjavajuće možda jeste, ali više ne čudi zašto je sve veća brojka mladih i uspešnih singl devojaka. Kada svojim radom, trudom i zalaganjem kročite sebi put ka uspehu i davno zacrtanim ciljevima, naravno da će vam zasmetati kada vas partner, vaš vršnjak, gurka pod stolom samo zato što mu smeta da javno, jasno i glasno, u društvu, iznosite svoj stav. I onako je dovoljno veliki problem što ste bar desetak godina stariji od devojaka njegovih prijatelje. Zar baš morate svima staviti do znanja da ste sigurni u sebe i da znate šta želite!?

Sve mi želimo nekoga ko će nama biti oslonac i vetar u leđa, nekoga dovoljno zrelog i sigurnog u sebe, ostvarenog, uspešnog. Nekoga ko će nas tešiti kada zatreba, i koji neće biti ljubomoran na naše uspehe. Želimo muškarca koje se ne plaši svojih emocija, koji zna da ceni ne samo našu lepotu, već i pamet, sve ono što smo postigle i ono za šta se zalažemo. Neki zlonamerni čitalac će možda prokomentarisati: „taj ako i postoji, sigurno je ili već oženje ili razveden. A ako i nije, mora biti da je već osedeo.“

Pa šta i ako je osedeo, i ako je razveden…Muskarci i onako kasnije sazrevaju, a toliko je primera koji dokazuju da su sa godinama sve bolji, kao vino. Preleželi su sindrom Petra Pana, izgradili sebe, i za razliku od mlađanih momaka nije ih sram da budu vitezovi i osvoje srce jedne savremene, moderne lejdi.

Reč, dve o Edipu i malom princu

„Hej, pa čemu taj bes“, bio je Anin komentar nakon mog tek objavljenog statusa. Bocnula me je, priznajem, i naterala da se zapitam da li je njen komentar na mestu, da li sam ja toliko besna, a da toga nisam ni svesna? Ok. Priznajem, jesam, ali ni na koga konkretno, kao što je Ana u prvi mah i pomislila. Besna sam zapravo na sebe samu jer sam po ko zna koji put dozvolila da me neke stvari dotaknu, uzdrmaju i povrede.

Mlađi, pa šta. Tatin sin, pa i ja sam tatina ćerka, u čemu je trik pitanje?! Pitam se samo da li za promenu, ljudi bar na kratko mogu da zanemare predrasude, da se ne osvrću i ne obaziru na šuškanja i šaputanja, da slede svoje instinkte, misle svojom, isključivo svojom, glavom, samostalno donose odluke i prosuđuju. Hajde bar jednom pokušajte da zbacite maske, da budete ono što jeste, da se pogledate iznutra. Možda neće baš svima biti prijatno kada se suoče sa samima sabom, ali bar vredi pokušati.

Pišem ono što zaista mislim, i ne libim se da stanem iza svake svoje ispisane rečenice ili izgovorene misli. Pišem ono što misli većina mojih vršnjakinja ili devojaka mlađih i starijih od mene. Pišem u svoje i njihovo ime. Pišem jer mi je dosadilo i dozlogrdilo da samu sebe preispitujem, analiziram i pitam se: „A šta je time hteo da kaže?!“

Bajka ne bi bila bajka kada ne bi bilo zlih veštica i podmuklih vilenjaka. Mali princ se uplašio, a ona, ta velika devojčica, ona je apsolvirala razmažene dečake kojima je 36 samo u ličnoj karti, ali im i dalje treba mama da ih pridrži dok sakriveni iza drveta pokušavaju da piške.

Hej, dragi moji pripadnici jačeg pola, ima li među vama, muškim bićima, onih koji se ne boje svojih godina, muškosti i sexualnosti, ili svi do jednoga potajno očekujete svoju mamu u telu Jelene Karleuše? Očekujete zanosnu lepoticu koja će vam noću grejati postelju, a sutra ujutru kuvati kafu, nameštati kravatu kada pođete na posao, i kao kuče šeniti kada vas ugleda kako se mrtvi umorni vraćate sa posla, dok se u loncu krčka vaše omiljeno jelo, sarma.

Očekujete da bude nasmejana, vedra, lepa , zgodna, ali ne suviše mudra, jer vi ste ipak momci sa brdovitog Balkana, a po tradiciji koju su vam preneli očevi i dede, ženi je mesto u kući. Ženi, lepoj, ali ne pametnoj. Vi ste gazda, taj koji, samo figurativno, lupi šakom o sto i ne voli da mu se protivreči. Taj isti koji se ipak, hteo to da prizna ili ne, topi kada je u društvu izazovne žene, ali britkog jezika i oštrog stava. Eee, tada se javlja problem. Tada dolazite u sukob sa šablonima, nametnutim normama, tradicijom, pogrešnim pričama u koje ste slepo verovali.

man-vs-woman

Žena ne mora biti glupa, ako je lepa, niti automatski znači da je manje lepa žena izvor mudrosti i dobrote. Lepota je u nama, u onima što jesmo, u onome u šta verujemo. Trebate da znate da žene uzornog ponašanja ne stvaraju istoriju, da oko vas ima pregršt kvalitetnih žena, žena koje su se samosvesno povukle u ilegalu, žena drugog sistema. Pokrenite se, potražite ih. Džoni Štulić je baš o takvoj pevao, o ženi finih manira, stranom ovom podneblju, o onoj koja ne dozvoljava nikome da je menja, koja je iznad svojih problema.

Odvežite čvorove, isplovite iz sigurne luke i udahnite život punim plućima. Istražujte, otkrivajte, upoznajte sebe, živite život. Nemojte u svakom vašem postupku, kao opravdanje za neuspeh u vezi , braku, kriviti sirotog Edipa. On je samo mit, legenda, a VI ste to što jeste i nemojte se stideti toga.

Svaki sekund je dragocen, stoga ne gubite vreme. Neprocenjivo je.

Nišville 2013

Umetnost ili ne, jazz je uspeo da zaokupi pažnju miliona ljudi širom sveta. On poseduje sposobnost opstanka kakva popularnoj muzici nedostaje. U vreme prvog svetskog rata bio je samo folklorna muzika karakteristična za Nju Orleans, da bi dvadeset godina kasnije jazz posedovao ne samo publiku, nego i protagoniste u većem delu evropskih gradova.

Jazz je magični zvuk duše sav satkan od improvizacija. To je muzika koja ne može samo da se sluša, mora da se oseti, da se razume da bi se volela.

I ove godine, svi ljubitelji jazz muzike iz zemlje i regiona, imaće prilike da uživaju na internacionalnom Nišville jazz festivalu, koji već godinama traje na ovim prostorima i najposećeniji je džez festival u jugoistočnoj Evropi. Domaće i strane turističke organizacije i agencije uvrštavaju ga u svoje zvanične ponude širom Evrope i pozivaju zaljubljenike u jazz da svake godine posete Srbiju i Niš.

vasil nisvil

Ove godine festival će se održati od 15. do 18. avgusta, a pored nastupa na “Earth and sky” bini, domaći i inostrani džez velikani nastupiće i na “Open” i “Welcome” bini – na koje se ulaz neće naplaćivati, a svake večeri festivala od 24-04h ljubitelji džeza moći će da uživaju i na “Jam session stage-u” u dvorištu Banovine. Paralelno sa programom u Nišu, biće organizovani i nastupi u nekoliko gradova u Srbiji ( Pirot – 15.08., Vranje – 16.08., Aranđelovac – 16.08., Zaječar – 17.08. i Kruševac – 18.08.)

Kao novina na ovom festivalu biće održavane i džez predstave, a prateći program Nišvila sadrži i dva “Movie” stejdža, “Jazzy fashion corner”, izložbe, promocije knjiga, časopisa i stripova o džezu.

20_Elmhurst-2

Nišvil 2013 oboriće prošlogodišnji rekord u broju održanih koncerata jer će ih tokom svih programa na Tvrđavi, na keju, u regionu i Gerontološkom centru biti ukupno 81.

Program NISVILLE 2013 možete pogledati na zvaničnom sajtu festivala.

Moj duh iz lampe

Večeras ću tugu pretočiti u najlepše stihove, a oni će naći put do prave adrese. Večeras ću malo tugovati, malo plakati, možda i popiti, ali ću zato puno pisati. Pisanje će biti moj lek, lek protiv tuge i usamljenosti.

Pisaću i lečiću svoje srce tipkajući po tastaturi. Pričaću njoj kada već ne mogu tebi. Reći ću joj sve ono što tebi nisam. Nisam, jer nisam imala kada; nisam ni znala to što sada znam.

Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da te više nema, da te nikada više neću videti, poljubiti, osetiti tvoje dodire i najmekše usne. Bio si moj duh iz lampe, moj komadić koji je nedostajao. Upotpunio si celinu i mom životu konačno, u potpunosti dao smisao.

moj duh iz lampe

Izvor: touchn2btouched.xanga.com

Ne znam ni sama šta je to što mi daje snagu da izdržim, da ne potonem, da se ne predam. Noći su besane, duge i teške, i sve još uvek miriše na tebe, tvoj parfem Carolina Herrera, na ljubav i na nas. Bez tebe je sve drugačije, postaje nebitno, nevažno; bez tebe sve gubi draž.

Dolaziš mi u snove, a na javi imam utisak kao da si tu, prisutan, pokraj mene. Tako su žive slike i sećanja na tebe, toliko jake da se nekada prosto uplašim da ću izgubiti kontakt s realnošću.

Ušao si u moj život, TI, baš onakav kakvog sam oduvek želela. Sa tobom sam po prvi put osetila da zaista živim, da volim. Spoznala sam sebe, spoznala život. Naučila sam da kraj tebe uživam i u sitnicama, naučila da volim ženu u sebi. Imala sam tu sreću da sa tobom i kraj tebe osetim šta je to prava ljubav, ona ljubav koja hrani. Ljubav od koje se živi i zbog koje se vene. Voleći tebe zavolela sam život, zavolela sam sebe.

Ne mogu da pronađem prave reči, reči dovoljno duboke i jake. Reči kojima bih mogla da opišem ono što osećam, da iskažem svu ljubav i bol jer te više nema. Danima je stan ličio na sve samo ne na stan uredne i normalne osobe. Na podu su bile razbacane stvari, ostaci hrane, prazne flaše i prepune pepeljare. Spavala sam na podu, u fotelji, jednom rečju gde stignem, i ništa mi nije bilo važno. U početku su postojale samo dve mogućnosti: ludilo ili smrt, mada sam se u suštini bojala samoubistva. Znati umreti značilo bi isto što i savladati zlo života, a ja nisam znala ni umela ni jedno od to dvoje. Nisam umela da nastavim da živim, a nisam umela i bila dovoljno sposobna i hrabra da umrem. Imala sam osećaj da će mi lobanja eksplodirati i razleteti se na sitne komade. Telo mi je podrhtavalo, vilica se kočila. Vrištala sam u sebi bez glasa, urlala, bojeći se da ispustim te neartikulisane krike. Bojala sam se same sebe, jačine te tuge koja me je pritiskala, nagomilane gorčine i bola. Vristala sam bez glasa, zarivajući glavu u jastuk. Suze su lile, ostavljajući za sobom slane tragove. Grčila sam se ležeci na podu, kidajući spavaćicu sa sebe. Želela sam da umrem, da me nema , da se ta agonija kroz koju sam prolazila, konacno, te noći okonča. Dozivala sam te u snovima, a budila umivena suzama. Bila sam ptica u zlatnom kavezu, Baš Čelik na dnu bunara, željan vode, vazduha , života. Život je samnom, kao neki zli diplomata, vodio dvoličnu, prljavu igru. Imala sam sve, a u stvari nisam imala ništa. Nisam imala ono najpotrebnije,ono najvažnije. Nisam više imala tebe…

Sećanje se svakako može smatrati srećom

Pisanje nije zadatak sa dve nepoznate, nije matematički problem koji sedneš pa rešiš, nekada iz prve, a nekada tek posle višeminutnog mozganja. Pisanje je stvar srca, emocija, pisanje je deo tebe; pisanje je često i lek. Pisati tek tako, čisto da bi se reklo da nešto pišeš, to za mene nije pisanje. Sve te reči jednostavno moraju da se dese, da ih osetiš, da izađu iz tebe lako, da se rode. Volim da sedim u tuš kabini. Da  sedim u turskom sedu dok mi se voda sliva niz lice i telo. Tako se opuštam i tada razmišljam, tada se sećam.

Misli dolaze neverovatnom brzinom, nekada toliko brzo da mi se često desi da ne mogu da ih kontrolišem, da ih zaustavim. Volim da se sećam svog ranog detinjstva, a sećam se svega. Imala sam neverovatne  roditelje, odrastala okružena ljubavlju i pažnjom koja bi mogla usrećiti desetoro dece, a kamoli mene jednu. Volim da se sećam svoje majke kakva je tada bila. Kada me uzme u naručje, odnese do njenog  velikog crnog bicikla, stavi u sedalicu i onda krenemo da se vozimo po gradu. I danas, dok kolima prolazim kroz taj isti grad jasno se sećam nekadašnjih rupa na putu, i mesta na kojima mama, spuštajući se sa  brega polako koči i kroz smeh kaže “štruc biber”. Ne znam šta to znači, nisam ni onda znala, ali je njeno veselo “štruc biber” ostalo usađeno duboko u mojoj detinjoj svesti. Vozile smo se svakog četvrtka i subote  do velike pijace, čak u drugi deo grada. Spuštala me je sa bicikla, pa bi smo onda držeći se za ruke šetale pijacom u potrazi za svežim voćem i povrćem. Nisam volela kada sam morala da preskačem zgaženi  paradajz sa tezgi, plašeći se da u toj silnoj gužvi ne izgubim mamu. Čvrsto sam joj stezala ruku, pazeći pri tom da se negde ne sapletem i uprljam nove sandale. U povratku bi smo svratile do ribarnice, kupile  sveže cveće i polako, vidno natovarene, krenule kući. I danas, kada prodjem pijacom, nedostaje mi taj miris zgaženog paradajza i salata.

porodica2

Izvor: intent.com

Ništa više nije kao nekada. Čak ni pijaca. Obožavala sam “Tofi” bombone, kada mi mama peva najnovije pesme “Kolibrija” i kada me hrani umačući sredinu hleba u punu kašičicu svežeg milerama.

Moji su roditelji imali jedno drugo i imali su mene. Bili smo prava srećna porodica, bili smo tim, tri musketara. Mama je volela da sluša Janis i Dylana, tata Deep Purple i Led Zeppelin, a ja sam volela da  gledam “Grizli Adamsa” dok sedim zavaljena u fotelju i jedem čokoladne štapiće. Igrali bismo jamb, tačnije oni su igrali, a ja sam bacala kockice. Do dana današnjeg nisam naučila pravila. To je za mene bila i  ostala viša matematika.

Razlikovali smo se od drugih porodica, po mnogo čemu. Pre svega po slozi , ljubavi, međusobnom poštovanju. A oni su se razlikovali i kao roditelji, i to mnogo. U mojoj sobi, na zidovima bili su veliki posteri  Bitlsa i Če Gevare. I kuhinji je na zidu, kao ukras, “visila” Ofelija, plišana patka. Već sa tri godine sam znala da je Ofelija devojka jednog dečka Hamleta, a ovi današnji klinci nisu ni čuli za njih dvoje, što je još  gore ne znaju da li je Hamlet Hamlet, ili je Hamlet možda Magbet. Ploče i knjige bile su moje omiljene igračke. Kod nas se uvek slušala odlična muzika, jazz velikane upoznala sam pre polaska u zabavište  iako mi je u tom istom periodu, kao svakoj petogodišnjakinji bilo interesantno da po ceo dan, dok svi u kući ne polude ili se ploča ne izliže, vrtim onu Breninu, “Bato, Bato, Bato, ti si moje zlato”. Što bi moja  baba rekla kao “Švaba tra la la”.

Na more smo išli vozom, spavaćim kolima. Sa ogromnim rancem na ledjima, držeći mene na ramenima, a mamu za ruku, moj tata je bio drugačiji od ostalih tata. Nismo bili tipični Jugosloveni. Bili smo u  jugoslovenskom filmu samo statisti. Imali smo jugoslovenske pasoše, ali je mentalni sklop i duh mojih roditelja pripadao Zapadu. Odrastala sam na hipi filozofiji svojih roditelja i ponosna sam što sam bila deo  te priče.

Sa nostalgijom i setom gledam naše porodične albume iz perioda bezgranične sreće. Tata je ronio, a ja sam skupljala školjke, da ih kao suvenir donesem dedi na poklon. A mama, mama je sve te divne trenutke  beležila našim Kodak “idiotom”. Osmesi od uha do uha, blaženstvo i ljubav isijavaju sa naših fotografija. Niko tada nije ni slutio da će uslediti godine stradanja, ratova i sveopšteg haosa, u kojima smo brinuli o  tatinoj izbegloj familiji, a njega skrivali od svakodnevnih mobilizacija. Mama je i u tim užasnim vremenima ostala stub, i naš oslonac. Borila se kao lav da ne osetimo koje je sranje svuda oko nas, ali je u toj  silnoj borbi počela da gubi sebe, postajala je neka druga mama, stroga i sve zatvorenija.

Volim da je se sećam dok me ljulja u parku preko puta naše zgrade, dok me češlja i uspavljuje svake večeri novom pričom.Volim miris “Bekutan” kreme i “Pegin” šampon za kosu. Reš pečenu džigericu kupljenu  kod čika Jenka i puuuuno pavlake na njoj. Umela je sve i ništa joj nije bilo teško. Da nosi mene, moju veliku lutku, kolica za lutku i koferče. Da mi po stotinu puta čita “Ježevu kuću” i “Žuću račundžiju”.

Mama me je rodila u svojoj dvadeset i šestoj godini. U mojim godinama već je imala četvorogodišnju ćerku i proslavljala devetu godišnjicu braka. Ja sam i dalje slobodni strelac. Ne kažem da sam srećna zbog  toga, ali kada vidim brakove svojih poznanica i drugarica, ne mogu a da ne budem ponosna na svoj status singl devojke.

Naviknuta da živim u porodici u kojoj nije bilo preljuba, laži i tuča, u kojoj je umetnost, obrazovanje i poreklo bilo važnije od novih modela cipela i automobila, ne mogu da se pomirim sa prosečnošću i  prihvatim nekoga samo da bi se reklo da sam u vezi. Shvatam da sa godinama mnogo teže ide da nekog prihvatiš sa svim njegovim manama, ali ja se ne bojim samoće. Radije ću živeti u uspomenama na svoje  detinjstvo i godine sreće mojih roditelja nego živeti imitaciju njihovih života, u nekom pogrešnom filmu, sa nekim tek osrednjim glumcem. Živeću, radovaću se i sećati.

Sećanje se svakako može smatrati srećom, a ja bar imam čega da se sećam.

Na festivalu u Karlovim Varima premijera domaćeg filma

Jedan od prestižnih svetskih festivala A kategorije održava se od 28. juna do 6. jula u Karlovim Varima, a film ”Odumiranje” uvršten je u takmičarsku selekciju “East of the Njest” i imaće svoju evropsku premijeru 2. jula.

Film novosadskog reditelja mlađe generacije, Miloša Pušića, čiji je producent glumac Branislav Trifunović, rađen je po scenariju Dušana Spasojevića, autora istoimene i nagrađivane drame koja se igrala u Ateljeu 212 i ukazuje na probleme odumiranja sela i pokušaje da se od njih pobegne.

Posle nekoliko mučnih godina života u Beogradu, provedenih na teškim poslovima i praćenih besparicom, Janko (28) se vraća u svoje zabačeno planinsko selo sa namerom da proda zemlju i ode u Nemačku, verujući da će se tako izbaviti nevolja i konačno izboriti za svoje mesto pod suncem. Njegova usamljena majka Milica (50) koja već dugo živi u nadi da će se Janko vratiti, dovesti ženu i osnovati porodicu, ne samo da će se njegovoj nameri usprotiviti, nego će i učiniti sve da njen sin od te namere odustane.

„Odumiranje“ nije samo priča o odlasku ili ostanku, već dotiče mnoge druge teme: perspektive za život mladih, njegov odnos sa porodicom, prijateljima, dragim osobama. Ekipa „Odumiranja“ već je dobila poziv za gostovanje na nekim drugim festivalima, ali to još nije zvanično.

Glavne uloge poverene su glumcima Branislavu Trifunoviću, Borisu Isakoviću, Dari Džokić, Emiru Hazihafizbegoviću, Jasni Đuričić, Novaku Bilbiji i Milici Janevskoj. Beogradska premijera je planirana za jesen.