Predrasude, stereotipi i ostala pomračenja stvarnosti

”Kako zalepiti etiketu na čoveka? Jednostavno! – pljuneš na etiketu i zalepiš na čoveka… a može i obrnuto… pljuneš na čoveka i zalepiš etiketu”. Ovaj aforizam Vladimira Bulatovića Viba široko je primenjiv. I vrlo dobro opisuje sklonost etiketiranja i stereotipizacije, koji su u Srbiji i više nego rasprostranjeni. Čini se da smo okruženi stereotipima i predrasudama.

Ako se bilo čime izdvajte iz gomile ne gine vam status čudaka, odbačenog Drugog ili neka (negativna) generalizacja koja nema dodirnih tačaka sa stvarnošću. Drugačiji ste. Ne uklapate se. Talasate “mrtvo more”, štrčite iz gomile. Ne u Domanovićevoj, niti Nušićevoj, već u Srbiji XXI veka neke od grupa izloženih predrasudama, stigmatizaciji i osudi, o kojima se manje ili više govori su i:

Feministkinje i feministi – to su one brkate žene koje se ne depiliraju, spaljuju brushaltere, mrze muškarce i, jezikom narodnih umotvorina “do podneva mrze sebe, od podneva ceo svet”? Bezdušne karijeristkinje koje traže neku tamo ravnopravnost. I uopšte nisu ženstvene. Međutim, što je najzanimljivije, ne etiketiraju ih muškarci, nego i većina žena gaji otpor prema feminizmu – počev od odbacivanja upotrebe rodno – senzitivnog jezika, preko niza drugih najrazličitijih predrasuda.

feminizam

Kada su u pitanju feministi (iako je ovo “brdoviti Balkan i uprkos tome što je njihov broj izuzetno mali, da – ipak postoje), oni nailaze na još veće neodobravanje, čuđenje i neprihvatanje. Najblaži oblik etiketiranja koji dobijaju je “feminizirani muškarac”. Ostale (a sigurno ih znate) ne bih da spominjem. Naravno, oni koji osuđuju i etiketiraju, ne znaju ništa (ili znaju jako malo) ni o ženskim pravima, ni o talasima feminizma, istoriji, teorijama, niti bilo čemu drugom. Ali, ovo je Srbija i bitno je da imate stav o svemu, makar nemali pojma ni o čemu. I da taj stav (naravno) bude jasan, glasan i da ne ostavlja prostora za neistomišljenike.

Ateisti i ateistkinje – čini se da je religija postala pomodarstvo. Nije važno – verska i religijska osećanja i ubeđenja drugih treba poštovati. Ona su stvar ličnog izbora i ne bi trebalo da budu predmet javne diskusije. Međutim, ukoliko se izjasnite kao ateista, agnostik ili nevernik vrlo verovatno ćete izazvati neodobravanje i/ili osudu. Od pitanja koje nije argument – “kako možeš?” do različitih sociološko-antropoloških teorija o tome kako je “čovak biće koje veruje”, većina će se truditi da ospori, obesmisli, obezvredi vaše stavove i ubedi vas u suprotno. Naravno da sve to ne treba da vas brine – kvalitet ličnosti se ne meri stepenom religioznosti. Ili, rečima kampanje Ateista Srbije, aktuelne za vreme poslednjeg popisa “Ako nisi religiozan, zaboga reci tako”. Ne znam da li ćete goreti u paklu, a ni Sartrovi drugi vam neće postati pakao ako to sami ne dozvolite.

Seksualne manjine – prema podacima koje je objavila medjunarodna organizaciji ILGA-Europe : „Još uvek ni jedna everopska zemlja ne garantuje u potpunosti punu pravnu jednakost LGBT osobama; Sve evropske zemlje i dalje moraju da rade na postizanju pune ravnopravnosti, čak i one kod kojih je indeks ocenjen kao veoma visok (poput Velike Britanije sa 12,5 poena (od 17) ili Švedske i Španije sa 12 poena)”. Srbija je ocenjena indeksom 2. Iz priloženog se može videti da Srbija zauzima gotovo najnižu poziciju na skali, što je razumljivo, s obzirom na količinu predrasuda, homofobije i netrpeljivosti koja je prisutna u društvu. O nezavidnom položaju LGBT osoba u ovoj državi i stepenu u kom su ugrožena njihova prava govore i podaci istraživanja koje je GSA sprovela 2010. godine, a prema kojima čak 45% ispitanika/ca doživljava Paradu ponosa kao provokaciju prema onima koji su “normalne” seksualne orjentacije. LGBT populacija je nevidljiva i(li) ugrožena, a često postoji strah od prijavljivanja diskriminacije i nasilja. U tolerantnom društvu teme kako i zašto su ljudi orjentisani homoseksualno ne bi trebalo da budu bitne.

gay-rainbow-flag

Društvo u Srbiji je daleko od tolerantnog, nekada čak i od civilizovanog – u prilog tvrdnji dovoljno idu otkazivanje parade ponosa (gle, čuda) iz bezbedonosnih razloga dve godine za redom, nasilje, divljanje huligana, i “izliv patriotizma na beogradske ulice” na Paradi 2010., česte homofobične izjave brojnih javnih ličnosti u medijima i dug spisak razloga, koji su vam manje ili više poznati. U ovom slučaju, ne treba raditi samo na iskorenjivanju predrasuda i diskriminacije, već i na postizanju zadovoljavajućeg stepena poštovanja ljudskih prava i pravne jednakosti LGBT osoba, kao i donošenju zakonskih propisa koji će omogućiti stvarnu i potpunu ravnopravnost.

Ova lista bi mogla da ide u nedogled, jer, čini se da predrasude postoje na svim nivoima – pitanje je samo da li ćete biti ocenjeni kao “čudni” i “društveno neprihvatljivi” ili će vaša osnovna, ljudska i građanska prava biti ozbiljno ugrožena. Obama je u jednom svom govoru rekao da “treba da budemo u stanju da vidimo svet očima drugih i da se stavimo u njihov položaj – da nikada ne izgubimo iz vida ono što nas povezuje”. Mislite o tome i setite se da su “manjine ključ demokratije”, a predrasude “sudovi koji se donose bez prethodnog rasuđivanja”.

Sve je lako kad si mlad?

Međunarodni dan mladih obeležen je 12. avgusta i u Srbiji. Vesti koje su se odnosile na tu informaciju u većini informativnih programa počele su rečenicom „mladi u Srbiji danas baš i nemaju razloga da slave“. Samo neki od razloga su velika nezaposlenost (statistički podaci pokazuju da se na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi 220.000 ljudi mlađih od 30 godina), nedovoljno učešće mladih u donošenju odluka – ka svim nivoima – od lokalnog do nacionalnog i izloženost diskriminaciji.

Obeležavanju ovog datuma prethodilo je nekoliko tekstova u štampanim medijima i na različitim portalima na temu „više od polovine mladih u Srbiji živi sa roditeljima“, ili „na račun mame i tate“ u zavisnosti od formulacije teksta i naslova. Većina tih tekstova citira rezultate Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji pokazuju da je situacija takva „jer im (mladima) tako više odgovara“.

I onda kreću analize i interpretacija prema kojima se u većini slučajeva između redova može čitati sledeće: mladi u Srbiji su lenji, neodgovorni, apatični, nezainteresovani za bilo šta što podrazumeva ikakav mentalni ili fizički napor – sve što je izvan domena „blejanja“ i „zujanja“ predstavlja opterećenje. Umesto da se ugledaju na vršnjake u Danskoj ili SAD, srpska omladina radije živi „od roditeljskog džeparca“, „razvlači studije“ i neće da se osamostali. Čak i oni koji rade radije će živeti u sigurnosti roditeljskog doma, nego iznajmljivati ili otplaćivati sopstveni stan. Ako se na to nadovežu podaci još nekih istraživanja, koji kažu kako bi većina mlade populacije najradije obavljala siguran posao u nekoj državnoj firmi, nego započela sopstveni biznis, onda se sve kockice slažu i slika je jasna – mladi u Srbiji u većini slučajeva su parazitski oblici života koji ne vide dalje od sopstvenog nosa ili, eventualno, društvenih mreža na kojima provode vreme.

Ali, kako nijedna slika nije u potpunosti crno-bela, i ova situacija zahteva analizu. Pokretanje sopstvenog biznisa? Imate ideju, plan, razradili ste strategiju, ali nešto vam nedostaje? Ah, da, početni kapital. Programi za subvencionisanje? Dovoljni tek da poplaćate sve takse i pokrijete administrativne troškove koji vas čekaju kada pokrećete bilo koji oblik biznisa. Kredit možete dobiti samo ako ste zaposleni. Podrška od roditelja? Kao da nisu već dovoljno u svojim kreditima. I još hiljadu i jedna prepreka na putu do pokretanja sopstvenog biznsa koja će učiniti da odustanete od svoje ideje ili je odložite za neke bolje dane koji nikako da dođu.

medjunarodni dan mladih2

Izvor:  www.6yka.com

Nezaposlenost? Sigurna sam da niko od mladih ljudi iz pomenute statistike ne uživa u svom statusu nezaposlenog. Još manje da sede i čekaju da im posao „padne s neba“. Većina je sigurno dobro upoznata s konceptom „začaranog kruga“ traženja posla. Slanje biografije, čekanje poziva, izostajanje odgovora, poziv na razgovor, prvi krug, drugi krig, deveti krug testiranja, neplaćen probni rad, „hvala odlučili smo se za drugog kandidata“ i onda sve iz početka. Privremeno odustajenje od karijere i profesije, pristajanje na bilo šta, letnji, sezonski, „omladinski poslovi“…

Kad smo kod omladinskih, ili poslova preko omladinskih zadruga ne mogu a da se ne osvrnem na hvalospeve koje isti, opet u medijima, dobijaju u poslednje vreme. Kao i svaki hvalospevi, i ovi su često daleko od istine jer svako ko je bar jednom radio preko omladinske zadruge zna koliko su dnevnice niske i koliko se kasni sa isplatama. Svakako, i ovakvi poslovi su nužni i neophodni, ali “bajni & krasni” – nikako.

Na kraju, nije sve ni tako crno – postoji, svakako, veliki broj mladih radi, zarađuje, manje ili više je osamostaljen i može se smatrati uspešnim – ne zahvaljujući nekoj magičnoj formuli, već isključivo svom trudu, radu, obrazovanju i ulaganju u lični razvoj. One druge, koji su do uspeha, pozicije i(li) privilegija došli nekim drugim putem, ili zahvaljujući „burazerskim“, rođačkim ili političkim vezama ne treba spominjati, jer oni nisu deo ove priče. Što se ostalih tiče, ma šta nam govorili, nismo baš sasvim izgubljena generacija – možda malo zalutala, ali (s)naći ćemo se već nekako. I sami naći razlog da slavimo neki sledeći dan mladih.

“Photo Workshop” – poziv za fotografe iz Srbije

Kancelarija za Mlade Novi pazar poziva zainteresovane fotografe da se uključe u Photo Workshop, koji će se održati od 23. do 27. avgusta 2013. godine u Novom Pazaru.

kancelarija-za-mlade-NP

Photo Workshop želi fotografima iz Srbije da obezbedi prostor da pokažu svoje sposobnosti i budu prepoznati kao bitan deo kulturnog života. U cilju razbijanja predrasuda i podizanja svesti mladih ljudi o drugima i drugačijima, Photo Workshop će koristeći umetnički izraz kroz fotografiju, pristupiti rešavanju problema interkulturalnog upoznavanja i prihvatanja različitosti.

Poziv je namenjen svim fotografima iz Srbije. Za učesnike je obezbeđen smeštaj, hrana i putni troškovi, a na raspolaganju će im biti i turistički vodiči.

Prijave se vrše na www.youthoffice.net. Poslednji rok za slanje prijava je 14. avgust 2013. godine, u 12 časova.

Projekat ima za cilj da sa postavom od dvadeset fotografa obiđe, uz pratnju profesionalnih vodiča, kulturne spomenike i znamenitosti Novog Pazara i njegove okoline, dok će drugi segment radionice poodrazumevati propraćenost manifestacije “Youth Theatar Festival” kao i muzičkog festivala “Stari Grad”.

Fotografije koje će nastati kao plod ove radionice svoje mesto će naći kako u foto katalogu, tako i na outdoor izložbi (koja će biti postavljena po uzoru na izložbe na Kalemegdanu). Osim u Novom Pazaru, ova izložba biće postavljena u još deset gradova Srbije.

Svi učesnici će potpisati ugovor kojim potvrđuju saglasnost da organizator može koristiti prijavljene fotografije u marketinške i promotivne svrhe. Organizator se obavezuje da će fotografije uvek biti objavljene sa imenom i prezimenom autora. Na završnici radionice svakom od učesnika biće dodeljena posebna plaketa.

(Ne)normalne pojave koje nas okružuju

Kada živite u određenom okruženju, neizbežno primećujete karakteristike, navike i društvene pojave karakteristične za to okruženje i ljude koji ga čine. Živeći u Srbiji sigurno ste primetili neobična poimanja i shvatanja šta je društveno prihvatljivo, a šta ne, ili šta je (za većinu populacije) normalno, a šta ne.

Tako na primer, normalno ja ako na šalterima državnih institucija, pošte banke, ili bilo koje druge „šalter – službe“ za nešto što se realno može obaviti za pet minuta ostavite po dva – tri sata svog života. Nekad i u više navrata.

salter

Normalno je da (uglavnom) maloletni huligani divljaju po stadionima i gradskim ulicama,  oštete usput po neki objekat, dok idu u nabavku „besplatne“ sportske opreme (brendovi uglavnom potiču iz država koje mleđene patriJote mrze iz dna duše). Sa druge strane, mirna šetnja manjinske grupe (da, Parada ponosa) je neprihvatljiva.

Normalno je da okrenete glavu od prosjaka na ulici i kažete kako su „ružni, prljavi, zli“. Nije normalno da razmislite kako doprineti socijalizaciji i prihvatanju tih ljudi, ni šta raditi po pitanju njihovog uključivanja u društvo. A tek da razmislite o problemu zloupotrebe dece u svrhe prosjačenja i mogućnostima koje su im, zbog neprihvatanja od strane većinske grupe, uskraćene u startu? To tek nije vaš problem. Ko će da razmišlja o tome kada treba smisliti kako da najnoviji model android telefona postane i „Vaš životni partner“. Sa druge strane, opšte prisutna pojava je i ta, da ljudi koji prose na ulici često ne spadaju u socijalno ugrožene kategorije. Ili da će materijalno ugroženi ponekad radije primati socijalnu pomoć nego raditi. Setimo se prošlogodišnje inicijative predsednika opštine Ljubovija da se radno sposobni korisnici socijalne pomoći upućuju na rad u jedno od dva javna preduzeća, gde bi kao naknadu za osmočasovno radno vreme dobijalidnevnicu od 1.500 dinara. Šta mislite koliko ljudi je prihvatilo priliku, a koliko njih odbilo i(li) negodovalo zbog iste?

Normalno je i da nikog ne iznenadi kad brzi voz pri kretanju od 20 kilometara na čas iskoči iz šina. Kao i da, ako planirate da putujete vozom sa jednog na drugi kraj ove zemlje (prelazite 200 – 300 km, na primer), znate da se morate naoružati strpljenjem i za tu avanturu odvojiti u proseku od šest do osam sati. Navikli ste da je podrazumevano da se svuda malo kasni, zar ne?

Očekivano je da pristojan posao teško možete naći bez veze. Sve je to lepo – i biografija, i prosek, i kursevi, i iskustvo, i znanje jezika, ali ko je vama kriv što se „komšijin mali“ politički angažovao u pravom trenutku, a vi niste? Kad smo kod posla, normalno je i da u potrazi za istim malo volontirate. Godinu dana, na primer. Ili dok ne iskoriste sve vaše potencijale. Ili dok se ne umorite od „učenja i sticanja iskustva“, a potencijalni poslodavac (koji to u stvari nije) ne pronađe novu mladu snagu još željniju dokazivanja.

nenormalne stvari

Izvor fotografija: vojvodinacafe.rs

Očekivano je da vas, ako ste žena, na razgovoru za posao čekaju pitanja u vezi sa planiranjem porodice. Nema veze što se to smatra diskriminacijom, koja je zakonom zabranjena. Ako imate vremena i živaca, probajte da se žalite, uložite prigovor, prijavite diskriminaciju. Nije li pravda spora, ali dostižna? Ne znam koliko verujete u pravdu i ravnopravnost, ali čini mi se da u Srbiji još uvek postoji teza da su žene „malo neravnopravnije“, ta da ih je prihvatljivo „malo“ i diskriminisati.

Normalno je da se žalite kada komšije na spratu iznad puštaju muziku. Prijaviti nasilje u porodici – nije. Zabadanje nosa u tuđi život je očekivano, kao i okretanje glave pred tuđom nesrećom.

Normalno je da u ugostiteljstvu ( i generalno, sa ljudima) rade neljubazni ljudi. Baš danas, kad mu je omiljeni klub izgubio, vi od konobara očekujete da vam donese novu kafu sa tri ukusa koju ste naručili još pre pola sata i da se pri tom smeška ili (ne daj bože!) kaže nešto poput „hvala“, „izvolite“, „doviđenja“. I prirodno je da vas radnica u knjižari bledo gleda kad ste baš danas našli da je smarate sa nekim tamo Markesom… Mislite o tome kada sledeći put budete isprobavale par cpela na rasprodaji pola sata, a potom izašli iz radnje ne kupivši ga.

Normalno je i žaliti se na prljave parkove i ulice; čistiti za svojim ljubimcima – ni slučajno.

Normalno je da kada treba ustupiti mesto trudnici zamišljeno gledate kroz prozor gradskog vozila. Još normalnije da sve više loših i negativnih navika i pojava usvajamo, prihvatamo kao prirodne i date, te da one polako postaju kulturni model i obrazac ponašanja. Za veliki broj – naravno da izuzeci uvek postoje. Hoćemo li se potruditi da izuzeci postanu pravilo, ili ćemo zatvarati oči i okretati glavu pred svim tim novonastalim pojavama, sa kojima se susrećemo skoro svakog dana i koje nam smetaju, a sve više bivaju prihvaćene i normalizovane?

„Budi promena koju želiš da vidiš u svetu“ ili će se (normalno) neko drugi pobrinuti za to?

Još jedan (iritantan) tekst o kraljevskoj bebi

Kraljevska beba je rođena. Zahvaljujući aktivnoj pažnji koju su domaći mediji posvetili toj temi, morali ste saznati bar neki detalj o rođenju mladog naslednika britanske krune – hteli vi to ili ne. Portali, dnevne novine televizijske stanice svi su brujali o tome. Saznali smo i kako je izgledao i koliko je trajao porođaj, i koliko je beba teška, i kako se zove, i kako je njeno rođenje pozitivno uticalo na britansku ekonomiju, jer je, prema oceni ekonomista, porasla prodaja alkoholnih pića, jer, kako je britanski ekonomista Hauard Arčer rekao za “Hafington post”, „ljudi žele da nazdrave novorođenčetu“.

Pratili smo uživo izlazak princa iz bolnice, saznali koju školu i vrtić će pohađati, videli kako Britanija slavi, nagađali na koga će ličiti beba, dobili čak i njen astrološki profil. Obavestili su nas i da se vojvotkinja Kejt lepo oporavlja i da su „mame sveta ponosne na Kejt, jer ima divan i prirodan postporođajni stomačić“ (drage buduće mame i one koje to želite da postanete, zaboravite na dosadašnje pritiske medija, sa sve primerima različitih zvezda koje su postigle neverovatne retultate za samo tri nedelje, kao i poruke da morate u rekordnom roku svoje telo, nakon porođaja dovesti u top formu).

royal baby

Izvor:  www.theweek.com

Vrhunac je, čini mi se, izjava Viktorije Arbiter sa televizije CNN, koja je (u duhu zaboravljene srednjovekovne tradicije) oduševljeno izjavila (a srpski mediji još oduševljenije preneli) da je „vojvotkinja Kejt dokazala da je briljantna kraljevska ličnost time što je rodila dečaka“. Priča se, doduše smanjenim intenzitetom, nastavlja i ovih dana. Tačno je da sami selektujemo koje informacije želimo da primimo a koje ne, ali nekada je priliv nepotrebnog znanja nemoguće izbeći.

Jasno je da je u pitanju bila udarna vest, koja je trebalo da bude propraćena i morala da bude preneta, ali zar vam se ne čini da su srpski mediji malo preterali kada je ta tema u pitanju? Ili trenutno nema važnijih i zanimljivijih tema kojima se treba baviti? „Copy-paste-prevod“ novinarstvo je, svakako, lakše od istraživačkog i analitičkog bavljenja važni(ji)m društvenim temama, ali šta je sa pravom javnosti da zna nešto više od informacija iz sveta zabave i(li) onih koje baš previše i ne utiču na njeno okruženje i svakodnevni život?

Čini se da je kraljevska beba dobila ukupno više prostora nego (na primer) teme koje su se bavile ovogodišnjom malom maturom, protestom „Spasimo nauku“, rekonstrukcijom Vlade. O vestima iz oblasti kulture, umetnosti, ili drugim vestima iz sveta da i ne govorimo. Čini se da je mali Džordž Aleksandar Luis bacio u zasenak i domaće starlete. Preterivanje? Možda, a možda i ne – u zavisnosti od toga koje su vam sfere interesovanja i koliko ste često u poslednje vreme posećivali društvene mreže i portale sa vestima.

Skrećemo sa teme srpskih medija zbog primera koji se odnosi na dnevni list „The Guardian“, koji je na svom portalu postavio opciju „republican” i tako omogućio svim čitaocima koji ne žele detaljne informacije o malom princu da ih uklone sa naslovne strane jednim klikom. Za one kojima su te informacije potrebne postavljena je opcija „royalist“.

royal foetus

Izvor: www.pressonline.rs

Takođe, jedan od primera, koji govori u prilog tezi da su mediji, možda, u ovom slučaju malo preterali i da postoje i druge teme od javnog značaja koje ne dobijaju toliko pažnje, je tekst koji je objavljen na portalu: earthreview.eu, a koji je prenelo nekoliko domaćih i Internet portala iz regiona. Tekst pod naslovom “Šokantno: Kraljevska beba umrla!” govori o tome kako je rođenje bilo kog deteta na svetu čudo, kako postoji mnogo dece na svetu koja umiru od bolesti, gladi i siromaštva, ali ona su osuđena na zaborav, dok će kraljevsku bebu mediji pratiti celog života. Radikalan potez, koji se može nazvati i poigravanjem sa surovošću, ali i neka vrsta podsećanja stvaran svet onakav kakav jeste.

A što se mora informacija i njihovog značaja tiče, možda ne možemo uvek izbeći one koje ne spadaju u domen naših interesovanja i(li) pažnje, ali sve dok razlikujemo bitne od nebitnih, lakše ćemo izbeći, preskočiti i zanemariti ove druge.

P.S. A da li je u Srbiji završeno sa proslavom rođenja britanskog prestolonaslednika, ili da još uvek ne uključujem svoju internet konekciju?

Stvaran svet oko nas: ženska prava u radikalnim islamskim zemljama

U Srbiji, ali i u nekim razvijenim (da ne kažem civilizovanim) društvima, feminizam je jedna od kategorija koje su najviše izložene predrasudama, kritici i odbacivanju. Protivnici, kao i protivnice rodne ravnopravnosti uglavnom će izražavati negodovanje i izmišljati najrazličitije argumente (ili bi se pre moglo reći izgovore?) u želji da ospore potrebu za feminističkim teorijama i praksama i umanje značaj ženskog aktivizma.

Međutim, ako makar i letimično pogledamo dalje od sopstvenog dvorišta, uverićemo se da su u pojedinim delovima sveta žene svetlosnim godinama udaljene od ravnopravnog položaja, čak i kada su u pitanju neka osnovna prava, te da su aktivističko delovanje, borba za ravnopravnost i jednak tretman u društvu, ne samo potrebni i poželjni, već i neophodni. Događaj koji treba da nas natera da se zamislimo je svakako prošlonedeljni govor koji je pakistanska aktivistkinja, Malala Jusufzai održala u Ujedinjenim nacijama, na svoj 16-ti rođendan.

malia

Za one koji još uvek nisu čuli vest koja je obišla svet, Malala je devojčica koju su, u oktobru prošle godine, talibani teško ranili dok je autobus kojim je išla u školu prolazio kroz grad Mingora u dolini Svat, na severozapadu Pakistana. Talibani veruju kako devojke ne bi trebalo školovati, čak da one uopšte ne bi trebalo da izlaze iz kuće, a 2009. izdali su službeni dekret u kome se devojčicama zabranjuje odlazak u školu. Malala je, pozivajući se na svoje pravo na obrazovanje, govor i mišljenje zanemarila zabranu i pozvala svoje vršnjake da učine isto, zbog čega je postala meta talibanskih ekstremista. Prilikom ranjavanja, metak je okrznuo mozak i prošao kroz glavu i vrat da bi se zaustavio u ramenu. Nakon dugog lečenja i oporavka, nastavila je školovanje u Velikoj Britaniji, jer joj je iz bezbedonosnih razloga, onemogućen povratak u Pakistan. Govor u UN-u je bio njen prvi javni nastup nakon ranjavanja. Ističući da ona govori u ime onih čiji se glas ne može čuti, Malala je predala peticiju s četiri miliona potpisa u znak podrške za 57 miliona dece koja nemaju pravo na obrazovanje.

“Danas sam se fokusirala na ženska prava i obrazovanje devojaka, zbog toga što one najviše pate. Nekada su žene civilni aktivisti tražile od muškaraca da stanu u odbranu njihovih prava ali ćemo ovoga puta mi to učiniti same za sebe”, poručila je Malala Jusufzai i pozvala svetske lidere da vode računa o ženama i deci prilikom postizanja mirovnih ugovora. Ona je, takođe, zatražila od svetskih vođa da finansiraju nove učitelje, škole i knjige i da okončaju prisilni dečji rad, prisilne brakove i trgovinu decom. Ova hrabra devojčica, koja je postala simbol borbe za ženska prava, za svoje zalaganje dobila je prestižnu francusku nagradu za slobodu žena “Simon de Bovoar”, magazin “Time” ju je uvrstio u listu najuticajnijih osoba u 2013., a nominovana je i za ovogodišnju Nobelovu nagradu za mir.

Njen slučaj je ipak samo delić mozaika koji oslikava položaj žena u radikalnim islamskim zemljama. Uskraćivanje prava na obrazovanje, pokrivanje, nemogućnost da voze automobil ili zabrana putovanja bez dozvole muškog člana porodice samo su neka od ograničenja sa kojima se žene svakodnevno suočavaju u pojedinim islamskim zemljama. Čini se da u mnogim islamskim zajednicama i danas preovladava shvatanje koje je u 12. veku formulisao Ibn Rušd kada napisao da “nije poznata spoznaja žene jer se ona “koristi” samo za razmnožavanje, vaspitavanje dece i služenje muškarcu”.

islam i zene

Jedan od skorijih primera je i ubistvo pet učiteljica i dvoje zdravstvenih radnika – jednog muškarca i jedne žene, koje su, početkom godine, u Pakistanu talibani ubili u cilju zastarašivanja žena i devojčica da bi odustale od daljeg školovanja. Ubisva iz časti, genitalna sakaćenja, zlostavljanja od strane brata, muža, oca, opravdavanje poligamije, zastrašivanje i pretnje nasiljem o kojima ponekad čitate (ili ne) u rubrikama namenjenim vestima iz sveta deo su nečijeg svakodnevnog života. Zato kada sledeći put podignete glas u želji da kritikujete rodnu ravnopravnost ili borce i borkinje za istu, setite se onih čija su prava ugrožena i zbog kojih je takva borba neophodna, kao i da ona ne može prestati dok na svetu postoji makar još jedna žena, koja se nalazi u neravnopravnom položaju, čija su prava narušena, povređena ili ugrožena.