Ana, kao anoreksija

Ovo je priča o čudnom, neraskidivom prijateljstvu. Anu sam upoznala sa svojih četrnaest godina. Bila sam mlada, neki bi rekli mala, nezrela i nesrećno zaljubljena devojčica.

 “Vođena željom da budem lepa i  da se dopadnem drugima!“,  obratila sam se Ani. Ona je bila čudo,  imala mnogo prijatelja, uglavnom manekenki i poznatih ličnosti, mada je u svoje društvo rado prihvatala i obične devojke poput  mene i ponekog momka koji želi da bude deo ekipe.  Bila je uvek tu za mene, i iako je moji roditelji nisu prihvatali, nije se obazirala na to šta oni misle o njoj. Ali, postojala je jedna caka, jedan uslov. Morala sam slepo da slušam Anu, da radim sve što mi ona kaže i da je nikada, ali nikada ne napustim.  Da budem spremna da umrem za nju. To je bilo prodavanje duše Đavolu… I još nešto – ona nije bila ljudsko biće. Ana je anoreksija.

I ja sam pristala. Jer kad sam je upoznala, skroz me je opčinila, promenila mi je pogled na svet. Tako su njeni prijatelji postajali i moji, a njene neprijatelje sam mrzela najviše na svetu. Bio je to put u sunovrat. Svaki deo mog bića prožimala je želja da budem mršava. Osećala sam glad za glađu. Stvari u životu sam delila na dobre i loše isključivo u zavisnosti od toga kako se odrazavaju na moju liniju. Tako su sedeljke kod prijatelja, rođendani i porodična okupljanja  u mojoj glavi unapred okarakterisani kao nešto što treba izbeći jer se tamo neminovno jede. Šetnja, rekreacija i  slične aktivnosti pričinjavale su mi radost. Tako sam podelila i ljude. Volela sam osobe slične sebi i divila se bolesno mršavim devojkama. Izbegavala sam svakoga ko je želeo da mi ukaže da imam problem.  Kada se iz sadašnje perspektive osvrnem na anoreksiju, mislim da je ova promena percepcije najveći razlog zbog kojeg je ova bolest toliko opasna i nažalost često smrtonosna.

Ne znam tačno šta mi je pomoglo da se otrgnem od Aninog uticaja i da opet postanem zdrava, obična devojka. Pretpostavljam da je veliki udeo imala nesebična ljubav moje majke.

Međutim i dan danas, u trenucima kada mi je teško i kada osetim nesigurnost , Ana želi da se vrati u moj život. Ja je teram. Kažem joj: „Idi, ti si moja dečja bolest. Idi, prerasla sam te. Odlazi!“

I ona ustukne, ali samo korak.  Tek toliko da stvori iluziju da je više nema. Ali tu je Ana. Tu će biti celog mog života, bliže ili dalje, zavisi od mene, od moje snage i odlučnosti. Stoji u mojoj senci i vreba trenutak da mi ponovo postane najbolji prijatelj.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *