Američki san na rasprodaji

Igrom slučaja ili pravila propagande, skoro pa celom svetu su nametnuti standardi života kao što je i američki. Potreba za modnim ekspresijama, skupim i neosnovanim stilom života i nepreuzimanjem odgovornosti za sopstvena dela masovno se prihvataju kao trend “must have”. Kapital se na taj deo sveta sliva sa svih strana i po njihovim potrebama raspoređuje po svetu. Kapitalizam je taj koji diktira tempo i ritam potreba, da plačemo i vrištimo za onim što nam i ne treba. Jer sve polazi od premise: ja želim tu mogućnost. A, u stvari, kapitalizam poznaje sisteme kao:

Kultura. Sistem vaspitanja je izuzetno loš. Kakve rezultate daje očito se vidi u preko 80% posto slučajeva. Odmah da razjasnim da nikakva studija nije sprovedena, to je samo moja lična procena u odnosu na sve ljude koje sam srela, upoznala, videla, dodirnula i izbegla da dodirnem.

Malo dete, procena od pet godina, leži na patosu radnje u Epl prodavnici i igra se jednim uzorkom telefona. Besna majka prilazi i blago naređujućim tonom izgovara: “Molim te, podigni se sa tog poda”. Glavna koncepcija ovakvog vaspitanja je da se ne povredi individualnost deteta i da mu se pruži izbor. Dete samo treba da proceni da li će pošlušati majčine vapaje da se podigne sa poda ili će ostati na istom malo da iskulira.

Ono što su mi objasnili na pitanje “zašto taj sistem”, navodno glasi da će dete do određenog uzrasta da promeni svoj način ponašanja, sâmo uvidevši da to više nema smisla. To je bar ono što sam ja izvukla kao naravoučenije iz cele definicije. Do tada, dete uživa u svinjcu koji pravi osoblju restorana i drži jedan prst na “spid dajlu” socijalne službe.

Problem koji se razvio među omladinom – brze i lake zarade novca i slave preko noći. Današnji san i ultimativni uspeh omladine je da imaju “što veće točkove na što manjim kolima” u slobodnom prevodu kao metafora za potrebe koje im i ne trebaju. Opet, u većini slučajeva koje sam videla.

Ne kažem da su sami krivi za iskrivljene snove, naprotiv, baš to društvo koje treba da se pobrine za pojedinca pobrinulo se da dobije sva prava koja dobiti može. To je sistem slobodne tužbe (u daljem tekstu SST), moja definicija svog zla koje se rodilo u sistemu. SST daje izuzetnu, veliku moć svakom licu i pod takvom pretnjom (I’ll sue ass off of you), svako gubi pravo da slobodno izrazi svoje mišljenje i svi bivaju uslovljeni nečim. U početku je to bila izvanredna zamisao zaštite i najličnijeg prava, kao vrhunac pravnog sistema – institut gde ljudi bivaju ultimativno zaštićeni. Sve dok se nije pretvorilo u ruglo gde ljudi više ne štite svoje pravo, već SST koriste kao oružje protiv roditelja, supružnika, dece ili šefova. To je danas opšti sistem zarade. Dovoljna je samo slomljena noga.

Što me dovodi do druge tačke: Obrazovanje. Privilegija bogatih, zato što siromašni SST obezbeđuju sebi lične prihode. Obogaljeni sa svih strana, pretvorili su se u naciju emotivno i intelektualno hendikepiranih. A to su reči koje mudro treba da biram. I baš njih sam izabrala. Jer činjenica je da u Americi, u tom kapitalističkom sistetmu, ti moraš biti rob nečega.

Fotografija:Aleksandra Kovač

Rob banaka jer si podigao kredit za kuću, kola, sezonsku odeću ili otplatu lekarskog duga. Ili si rob obrazovanja. Gde godina studija košta između dvadeset i pedeset hiljada dolara. Puta četiri. Puta tri. I kada se zadužite u sve te studentske kredite, ulazite i u iste one kao i “obični” ljudi. Samo što vama, obrazovanom čoveku, kuća mora biti veća, cipele bolje, kola brža. A to više košta. To je sistem u kom ljudi žive na rate, i sve što poseduju da prodaju ne bi otplatilo napravljene dugove.

To je sistem u kome omladinci sa osamnaest godina stiču pravo glasanja, u kom oni treba sami da ocene šta je najbolje za njihovu budućnost. Sistem u kom zabrinjavajući procenata osamnaestogodišnjaka već imaju jedno dete i drugo na putu. Sistem u kom još uvek postoji smrtna kazna. Mesto u kom dete sa osamnaest može da uđe u prodavnicu da kupi detetu kašicu ali sebi ne sme pivo. Ne pre dvadeset i prve godine. Sistem u kom lice sa osamnaest može da podigne kredit na hiljade i hiljade dolara, ali nije dovoljno staro da popije čašu vina. Sistem u kom pas ima bolje zaštićena prava i sistem lečenja od čoveka. Tržište na kom su potrepštine za kućne ljubimce razvijene u vrednosti od milijardi dolara, ali gde se polemiše da li svi državljani treba da imaju pokriveno osnovno zdravstveno osiguranje.

Možda izgleda kao generalizacija stvari i situacija. Nije, jer od svega postoji izuzetak. Ali nije li to koren samog problema? To što od feleričnog sistema postoje pozitivni izuzeci?

Ne dajte se zavarati. Ništa na ovom svetu nije idealno. I oni da bi tako živeli nekoga moraju porobiti. Gorivo mora goreti, kola se moraju voziti. I rado bih ostavila (američke) snove za kvalitetan san i u stvarnosti živela okako kako se treba živeti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *