A ljubav treba da je uzvraćena? Kasno ste mi rekli.

Dajte sebe na kašičicu. Ne sve odmah i ne sve odjednom. Radila je tako, a onda je alavo zgrabila kutlaču. Rekla mu je: “Stalo mi je do tebe.” Nestao je. Opšte je poznato da se muškarci najviše plaše žena koje znaju sta žele. Ona je čvrsto stajala na svojim potpeticama. Ponekad bi ‘izvrnula nogu’ mislima, ali umela je da balansira. Između nedodirljive, samouverene, sigurne žene i naivne slatkice koja zna kad je pravi trenutak da trepne okicama i dobije sve što poželi. Kada bi prošetala okretali bi se za njom, najhrabriji bi prišli, zamolili za razgovor. Sve ih je odbijala, bila je sigurna u svoj izbor. Njen izbor je bio muškarac sličan Samantinom Ričardu. Jasno vam je kakav je to tip. Kada igraš sa velikim igračima velik je i ulog u igri. U jednom trenutku imaš sve, sledeća ruka – ništa.

On je postavljao pravila igre, a ona ih kršila. To mu se dopalo. On pozove, ona se ne javi. On zove da se vide, ona je zauzeta. Ona pozove, on doleti. Ona mu priča, on ne trepće. Imala ga je u šaci. Onda se zaljubila. Prevše je očekivala. Sve što mu je davala on je rado dočekivao. On se nje zasitio, a ona ostala gladna.

                                               FOTOGRAFIJA: Lela Radulović

Posle nekog vremena stvarnost je udarila u glavu. Rešila je da ga ne zove. Započela je vezu. Po prvi put nije pošla za osećanjima, već je izabrala onog ko se trudio oko nje. Smatrala je da zaslužuje to. Mislila je osećanja će doći vremenom, dobar je momak. Posle šest meseci zabavljanja izašli su sa prijateljima u jedan klub kako bi to proslavili. Ona je ušla sa njim pod ruku. Bila je nasmejana. Plenila je izgledom. A onda na sred kluba srela se sa ‘Ričardom’. On je bahato spopadao neku manekenku, a ona čvrsto držala svog pratioca. On se skamenio, a ona prošla pored njega uzdignute glave. Ali posle… Noge su se ‘klackale’ na štiklama. Osmeh je bio dobro odglumljen.

Sledeće jutro trudila se da ne misli o susretu. Uzela je telefon da obraduje dragog porukom, ali preduhitrila ju je poruka: “Pogrešio sam. Skot sam, možemo li da pričamo?” Progutala je knedlu i nastavila. Sledeće večeri izašla je sa prijateljicama u grad. Kada se vraćala iz grada srela je njega ispred zgrade. Gledali su se. Nisu progovarali. Zagrlila ga je čvrsto. “Ne.” I ušla u zgradu.

Nije više lagala sebe. Nedostajao joj je. Često i veoma. Ali je odustala. Čoveka ništa ne umori kao čekanje. A ona je bila iscrpljena. Kada smo se srele pitala sam je kako joj je u novoj vezi, ona mi je odgovorila: “Dobar je. Trudi se. Zaslužuje me.” Pogledala sam je i shvatila da nije srećna. Rekla sam joj da prekine i nađe sebi pravog, ona se nasmejala i rekla: “Pravi postoji. Ja sam ga videla, upoznala, poljubila i gledala kako odlazi.”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *