1…2…3… Akcija – akciona priča o akcijama

Kažu da je potrošačko društvo pošast modernog doba. Mediji i velike kompanije potpomognuti svitom psihologa, marketara i ekonomista su se urotili protiv malog, sirotog potrošača, ne bi li ga naveli da kupi stvari koje mu ama baš ni najmanje nisu potrebne. Kupovinom se oslobađate stresa, ali ostajete švorc, što vas dovodi do stresa, zbog kojeg se razbolite. Kada se razbolite pijete lekove – i protiv bolesti i protiv stresa, ali vas sama cinjenica da ste bolesni toliko stresira da nemate drugog izlaza nego da trknete u kupovinu i usrećite se nečim, za promenu. I tako u krug.

Da ne govorim o onom najgmizavijem obliku prodaje od svih – direktnoj televizijskoj prodaji koječega. Mala je armija ljudi koje poznajem koji nisu mogli da odole „Super Gricku“ – grickalici za debele nokte koja radi na mazut i puši se k’o dimnjak od toplane, ali za uzvrat za tu malu nelagodu, proizvođač tvrdi da će vam, dok spavate, svake noći samostalno grickati nokte. I ne samo to, za dodatnih devedeset devet zapeta devedeset devet, dobijete dodatni modul na lunarni pogon koji omogućava da aparat iseče nokte i vašem psu, mački, cimeru, posebno nervoznom komšiji. Poslednje što sam čuo o toj napravi je da je pokoji hrabar farmer koristi za serijsko štrojenje prasića. Ništa bolje se nije pokazao ni „Feng Šujko“, automatski Feng Shui raspoređivač stvari u stanu. Mnogi je ponosni vlasnik koji ga je kupio za samo devethiljadadevetstodevedesetidevet, kasnije zakukao pokušavajući da u stanu pronađe zaturene ključeve, mobilni telefon, lična dokumenta, sitnu decu, lekove, okove za nameštaj ili kućne ljubimce. Sve prevara do prevare, kažem vam! Nemojte misliti da ja nemam poverenja u ljude – ja im samo ne verujem kada imaju nameru da na meni zarade.

shoping sales

Izvor: henchman4hire.com

Sreća moja te sam sem toga što sam rodjeni skeptik, cinik, i uopšte nepoverljiv, povrh toga sklon da, kao pravi namćor, odbijam da saučestvujem u sveopštem potrošačkom ludilu. Tu se moja supruga i ja odlično slažemo – dobro je pa smo oboje od one sorte ljudi koja se ne da lako obmanuti i marketinškim trikovima navesti na kupovinu. Stameni u svom idealizmu i verovanju da čovek mora živeti u skladu sa sopstvenim potrebama, radije nego da svoje potrebe usklađuje sa cenama. Zato smo, na primer, ove nedelje, planirajući nabavku za duži period postigli čvrst dogovor da ćemo kupovati samo najvažnije stvari, ono što nam je odista potrebno, bez razbacivanja novcem na kojekakve budalaštine koje se nalaze na navodnim akcijama.

S obzirom na to da nam je i ekološki aspekt življenja veoma bitan, razmišljali smo i o tome da u kupovinu krenemo pešaka, ali se ispostavilo da se marketi koje nameravamo da obiđemo nalaze na obodu grada, i to na njegovim dijametralno suprotnim stranama, te da bi pešačko obilaženje istih iziskivalo bar četiri dana i pomirenje sa proširenim venama. Stoga je pronadjeno solomonsko rešenje – vozićemo se autom, ali bez uključivanja klime – da bi se smanjila potrošnja goriva i emisija štetnih gasova. Kao nama u inat, napolju je bilo trideset i pet stepeni – što je činilo da u automobilu bude bar šezdeset Celzijusa. Stoički smo se držali svoje odluke, čvrsti u veri da je malo nelagode ništavno prema ponosu koji čovek oseti kada učini nešto za svoju rodnu planetu.

Petnaest minuta kasnije smo naglavce istrčali iz proklete, usijane limene kutije pravo u spas fino klimatizovanog prostora hiper-marketa. Iako u odeći ulepljenoj od znoja, sa visine smo gledali okolne kupce, koji su trčkarali kao mravi, puneći kolica koještarijama. Ne samo da se nismo, poput njih, nesputano odavali potrošačkom zanosu, već smo i u samom dolasku napravili ljudskom rodu težak korak – žrtvovali sopstvenu lagodnost radi opšte dobrobiti. To je podvig vredan bar male gordosti.

Sve je počelo onako kako smo i planirali. Kupili smo jedan hleb, petnaest jaja, par litara soka i mineralne vode, redom onako kako je ustanovljeni spisak govorio, sa prezrenjem obilazeći promotere i promoterke koji su nudili kojekakve “kupiš sto osamdeset i dobijes jedan na poklon” akcije. Malo je falilo da se sa mesarom dohvatim za gušu jer je bio uporan da mi proda pola praseta (jer uz njega dobiješ i volujsku glavu za džabe), umesto 750 grama piletine koje mi je bila namera da kupim.

A onda….

Neznano kuda se izgubila, i jednako iznenada ponovo pojavila moja supruga. Na licu joj je bio izraz blage bespomoćnosti, a u rukama dvadesetak pari čarapa.

-“Šta je to?” – prekorno sam je upitao – “Nismo planirali da kupujemo čarape danas.”

-“Znam” – snuždila se na trenutak – “ali bile su na AKCIJI” – učinilo mi se da je izgovorila to AKCIJA hipnotički, tako da odzvanja u ušima, kao glasovi sa reklama. Prošli su me žmarci od nelagode.

-“Kakvoj crnoj akciji?! Znaš i sama da je to sve čista prevara” – na ivici sam bio da se naljutim.

-“Misliš? Petnaest pari za trista dinara. Zvuči kao prava akcija.” – odvratila mi je razložno.

-“Stvarno? Vidi, vidi, pa to zvuči kao pravi popust. Sigurna si da nema neke cake?” – i sam sam se zainteresovao.

-“Ma ne. Jedino što ima samo broj četrdeset i dva.”

-“Ja nosim četrdeset i sedam” – zbunio sam se.

-“Znam, znam. Ali pipni kakav je to pamuk! Vrhunski! Uostalom, treba samo malo da ih razgaziš i rastegnuće se.” – opravdala se.

Njeno opuštanje mi je dalo povoda da i sam kažem šta mi je na srcu. Nešto o čemu sam razmišljao otkako smo ušli. – “Znaš, ja sam video jednu kosačicu na popustu. Bila bi nam super za travnjak!”

-“Odlično!” – odusevila se moja najdraza – “Onda bi nam taman legle i one baštenske stolice koje sam videla u katalogu! Toliko su jeftine da ih prakticno poklanjaju.”

-“Onda da se vratim do mesara i uzmem ono pola praseta? Mislim, ako ćemo već da sedimo na travnjaku, šteta bi bila da malo ne zaroštiljamo.” – predložio sam, pun entuzijazma.

-“Da nam ne bude mnogo?” – zabrinula se moja supruga.

-“Ma, ne! Pozvaćemo Hermana i Doris, Holmana sa curom i komšije.”

-“Čekaj!” – prekinula me je oštro – “Onda nam treba i nešto slatko. Videla sam da je sladoled na sniženju. Kupiš pet kutija i dobiješ rusku šubaru na poklon.”

-“Sjajno! Onda smo se dogovorili, ti idi po sladoled, ja uzimam prase, stolice i kosačicu i idemo kući. Nećemo da se zadržavamo i bezrazložno trošimo pare.” – predložio sam dogovor.

-“Naravno” – odgovorila mi je i šmugnula među rafove.

Nisam bio siguran koliko smem da joj verujem. Bio sam siguran da će popustiti pod pritiskom i kupiti još neku nepotrebnu sitnicu. Ipak, ona nije od toliko tvrdog kova kao ja, koji sam uzeo samo ono što je bilo dogovoreno i poneku neophodnost koje sam se usput dosetio: Novi vodokotlić, polir pastu za auto, otrov za pacove (čudo jedno od cene, davali su pet kila za cenu dva), dva kilograma eksera, hozntregere, i burence sredstva za čišćenje prozora. U potrazi za kosačicom, nabasao sam na svoju suprugu, koja je, sopćući nosila dobar kubni metar salveta. – “Opskrbili smo se za sve proslave do kraja života!” – dobacila mi je u prolazu.

walmart

Izvor: www.dailyfinance.com

“Proslave!”- Sinulo mi je. – “Treba sada kupiti ponešto od pića za slavu, da se polako priprema sve što nam može zafaliti” – dobro je da mi je kliker proradio na vreme. Karton vinjaka, dve kutije izuzetno povoljnog vina iz Zimbabvea, uz koje sam na poklon dobio šal sa bojama fudbalske reprezentacije te afričke države. Rumunsku vodku simpatičnog imena “Černobilov” kupio sam jer mi se dopao troruki čikica na etiketi. Pivo sa ukusom papaje nije delovalo kao dobra ideja, ali je bilo toliko jeftino da sam ućutkao svoj racio i ubacio dvadesetak u kolica. Ako ništa, ono možemo od slave napraviti žurku sa tropskom temom.

Pogledao sam na sat. Nemoguće! Prošlo je čitavih dva sata otkad sam poslednji put video obrise svoje supruge negde u delu za pokućstvo. Nadu da je živa i zdrava mi je ulivala kratka SMS poruka koja je utom stigla “Kpila espadrile, nmam vrmena pisem snizenje bel.tehnika. Imamo novi TV. Digla kredit. Vidimo se na kasi za 5min. P.S. Kupi makarone.”. Makarone? Sećam se da sam ih video negde u pograničnim predelima između odeće, bravarskih alata i prehrane. Pokušao sam da poguram prepuna kolica u tom smeru, ali nije mi se dalo, bila su preteška. Ipak, nisam odustajao. Gurao sam, gurao, gurao, i kolabiravši se srušio na pod.

Osvestio me je ljubazni menadžer prodavnice, naplativši mi korišćenje mirišljave soli i vodu sa šećerom tričavih devet zarez devedeset devet. Bio je toliko ljubazan i da mi pronađe makarone. Uz nekoliko plaćenih profesionalnih nosača, pomogao nam je i da smestimo kupljenu robu u auto. Ljubazno se smeškao dok smo mu, kao garanciju za podignuti kredit, potpisivali tapiju na kuću. Fin neki čovek.

Kući smo se, bez obzira na moju nedavnu fizičku slabost, vozili u fenomenalnom raspoloženju. Zaista je sjajno kada čovek u prkos sveopštem konzumerizmu kupuje mudro i štedljivo, planirajući unapred i vodeći računa o dugoročnoj dobrobiti, neometen marketinškim podvalama i vašarskim trikovima prodavaca. Došlo mi je da poljubim svoju suprugu, jer malo se koji muž može pohvaliti da ima životnu saputnicu koja razume potrebu za odupiranjem neobuzdanoj kupovini, većina drugih bi se samo prepustila stihijskom trošenju.

Usput smo morali da zastanemo na benzinskoj stanici i natočimo rezervoar goriva. Čudo jedno koliko auto troši kada je opterećen. Uključili smo i klimu. Da se onoliki sladoled ne otopi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *